"Zvučni zid" u pravo vreme i pravi čas, za ovo zimsko zatišje, podi­gao se zahvaljujuci nekolicini entuzijasta, udruženim snagama or­ganizatora Block rock festa, Star guitar festa i Motocycle skupa Cla­ssic Wheels (Futog), a u nameri da svim ljubiteljima čvrstog zvuka pruži dobru zabavu i predstavi lokalne, manje ili više neafirmisane bendove.


Najavljen kao "NS rock shock spe­ktakl", ovaj događaj nije mnogo ob­ećavao imajući u vidu ažurnost na­še publike lejtli - srećom, pokazalo se da istu ne treba olako otpisati. U dva dana izredalo se mnogo be­ndova i sledi osvrt na one koji su ostavili najviše utisaka, bilo svojim "cover" ili autorskim sadržajem.

Kako pozitivna frka već zna biti urođeni deo ovakvih dešavanja, nije iznenadila mala pretumbacija u redosledu nastupa, (što bi rekli sve je to R'n'R, mada, Crash2 na mo­ju žalost behu otkazali učešće), inače je koncepcija bila ozbiljnog karaktera, u smi­slu da je svaki bend bio najavljen uz par reči istorijata, a gore pomenuta televizija se upalivši kamere pobrinula da to oveko­veči. Studio (hangar) kapaciteta odokativ­no petsto-šesto ljudi, bio je relativno soli­dno ispunjen oba dana, pretežno mladim ljudima. Standardno kasneći, uhvatih glasan kraj nastupa Čupavaca, koji su se upravo odjavljivali autorskom pesmom (već uveliko tinejdž' hitom) "To sam ja". Sledio je (za­ledio) Third Gallery, sedmočlani bend sa muško-ženskim vokalima, baziran na neo go­thic/power metal šablonima, koji je počeo nastup jednim dugim i visokim urlikom, i na radost prisutnih prodrmao prostor svojim rifovima, pored autorskih izvevši i nekoliko ob­rada, nakon čega su izašli The Silent Scream, u sličnom maniru nastavljajući arhaični talas (kao petorka kuriozitetno kratkokosih momaka). Sudeći po autorskom delu nas­tupa, bend ima perspektivu, tim više što praše pesme po srpski. Publici je leglo... a tek što je poskočila na Nightwish cover "Over the hills and far away" (sviraše to i Moore Gary nekada a ovi ukraše od njega, mada mislim da je to neki tradicional, op.D.V.), eh. Taj vokal je teško pokriti i lepo čuti je tu numeru, ali još bolje kad se izvuče nešto iz sopstvenih džepova,.. duše, kakogod. Gužva se koncentrisala pred binom gde joj je i red, dok je oko šanka (a i toaleta) "teklo" sve ok... pozadi još beše naslagano nekoliko tribina za odmorit' noge.
Sve me ovo podsetilo malo nostalgično na stare NS "Koncerte godine" koji su bili tradicionalno održavani pred Novu godinu, a publika i bendovi (od kojih je danas malo koji opstao) se slivali iz svih krajeva zemlje, i šire. Beše to jedna od svetlijih tačaka ovog grada, i onih vremena, generalno... i sasvim normalno je bilo odjavit' se u školi s kasno popodnevnih časova da bi se sti­glo na vreme, da... bila su to ozbiljna dešavanja. Ali, skok nazad u sadašnjost. Inspirisani čuvenom filmskom replikom, ili vero­vatnije još - prostim gestom enormne radosti (u pogledu izbora imena) tek sledeći behu, van ruke iz džepova ili "Ruke u vis". Ko je očekivao blaži zvuk, prevario se (aha, i ja). Površno ih znajući sa ponekog tv spota, bilo mi je drago uveriti se da uživo priča dobija šareniju dimenziju, življu i jaču. Momci koji zvuče dobro muzički potkovani, uživljeni u to što sviraju i Majin very smooth prodoran vokal, pokupili su simpatije publi­ke vrlo lako. "Bla bla", "Samo jedan je put", "Navika", neke su od najzapaženijih stvari sa, za sad jedinog albuma objavljenog prošle godine. Bazično dobar groove i razoružavaju­će optimistična tematika koji ih krase, učinili su da razmena energije sa publikom ne­smetano teče, i zaista ruke nemaju kud nego u vis.
Teren pripremljen za ljubitelje i poštovaoce irske folk rock me­šavine zvuka, čiji je bio red, The Sober Paddies. Malo je potra­jalo dok se namestio ton za violinu, (inače je s tonom tu i tamo bilo omanjih trzavica, ali je uspešno stavljeno pod kontrolu, dok se osvetljenje pokazalo odlično od starta). S. Paddies broje se­dam članova, tri gitare (Perica, Darko, Laki), bendžo (Prota), bu­banj (Lončar), harmonika/frula (Pera) i violina (u rukama mlade dame zvane Beba), koji su nas počastili uglavnom obradama zelenih klasika, originalno irskih, kao i "domaće keltskih", a već sa prvim taktovima krenula je opšta igranka, kojoj su se rado prepustili pojedini organizatori, (opa) i to je dobar pokazatelj ne­kih stvari. Na bini je bilo gusto, jer su se svi dali u pokret, front­men je imao par teatralnih upadica (potpuno suvišnih) za animiranje mase, ali važno da je gitarisao dobro. Za kraj je predstavljena jedna autorska koja obećava, komponovana od strane šefa grupe (TNT?) inače na dvojnoj poziciji harmonika/frula. Veliki aplauz (koji bi inače proizveo bis, ali avaj) ispratio je "Trezvenjake" i dočekao konzumaciju zvučnog napitka iz Tetrapanka. Prepoznatljivo skakanje i leganje po stejdžu, uz razbacivanje ispi­sanih papira anarho-sociološkim porukama (ovaj put bez deljenja hleba) obeležilo je i večerašnji nastup. "Ona je ta", "Kravata"... i tako redom, pokazaše da su dobili koju mr­vicu na "ozbiljnosti", zvuče bolje i konkretnije nego prošli put. Boris (pevač) je preko og­rade u ruke dobio na poklon bedž (od NS Ridersa) koji je odmah prikačio na se' i nasta­vio sipati Tetrapank pank.
Ostao je još jedan bend i reč organizatora, zahvale i poziv za viđenje sutra na istom me­stu. Čast da zatvore prvi dan Sound Wall-a dobili su The Groovers. Bilo im je i vreme da se već jednom izvuku iz zadimljenih underground kafea i raspale rockabilly klasike pred većim auditorijumom, je, isto tako zadimljenim. Jednim hitrim skokom na svoj kontra­bas, Žile (zvani Zee) je označio početak serviranja hitova stare plejade, Eddie Cochrana, Stray Catsa, Elvisa i drugih. Srđan (vokal), Boris (bubanj) i Srba (gitara, inače bivši Pe­kinški "patak") razmrdali su prisutne očas posla sa "Rock this town", "Blue suede sho­es"... kad je na binu iznenadno uletela Marta (šire poznata kao bubnjarka Vriska Gene­racije i ZBL-a) u stilu prave rockabilly "bejb" zavijajući leopardskom maramom po vazdu­hu, energično otplesala sa momcima po red strofe i refrena, i obesivši maramu Srđanu o vrat sletela nazad u publiku. (Aha... baš mu je falio taj detalj). "I can't help falling in lo­ve" pretvorila je hangar u plesnu dvoranu iz davno prošlih vremena, a tu idilu nešto kas­nije "presekla" je "Blue Hotel", koju su od skoro uvrstili u repertoar, i vidi se vežbalo se, nema šta. Grooversi su svoje odgroovali pošteno. Jako dobra atmosfera prevagnula je da se odlučim prošetati ovde i sutradan (lokacija na kraj grada zabačena, kiša i vetar na ulicama), a sve zbog jednog benda, koji je, lepo od njega opravdao očekivanja.