Oko 800 posetilaca (400 parova?) se okupilo na već tradicionalni datum Sv. Trifun ili Valentin, kako kome odgovara, paše), ne bi li uz nenu Belana i njegove Fiumense, kao i uz dosta pesama prigodne sadržine proslavili dan zaljubljenih.
Generalno, Neno i Fiumensi ne mogu da promaše, njihova die hard publika je uvek tu i uvek je spremna za odavno poznate melodije + neki novitet.
Što bi značilo da je zabava itekako zagarantovana.
Sa nekih 40-ak minuta zakaš­njenja (taman da ne odgledam drugo poluvreme prvog Barce­loninog posrtanja), Belan i sta­ndardna ekipa muzičara (poja­čana saksofonistom) se pojavi­la na bini i za sam početak sa "Zvucima ulice" počela da izma­mljuje osmehe i sećanje na ne­ka lagodnija vremena. Da se Neno Belan ipak bavio prouča­vanjem tradicionalne rock kultu­re i da ju je proučio na pravi nepatvoreni način dokazala je i "Lucija", da bi uz "Rock ga­lamu" sve bilo potaman. Belan, iako obučen, pa u dva broja manju košulju minimum, je vodio publiku kroz dobro poznat repretoar i usled očiglednih problema sa promuklošću, davao je više šanse auditorijumu da se iskaže.
Nije bilo potreno ponavljati komande više puta, sve je teklo kao da je u pitanju sni­manje živog albuma i svako se trudio da da svoj maksimalni doprinos opštem ve­selju, a to se posebno odnosi na saksofo­nistu (odličan solo u "Pričaj mi o ljubavi"), koji je po prvi put sticao naklonost BG pu­blike, svojim istupima uz Belana i rasvira­vanjem već poznatih melodija. Možda je upravo to rasviravanje i poremetilo dinami­ku koncerta, isuvuše dugo je to trajalo u pojedinim pesma­ma, ali to je bio jedan od efektnijih načina za mene, a dosadnijih za publiku evidentno da se prevaziđe i zakukulji Nenova očigledna prehlada. Momčad se svojski držala i uz "Dane ljubavi" i "Bambinu" podigla publiku na nivo jednog dobrog koncertnog hora.
To je sve bilo dovoljno za kratku stanku, da bi situacija krenula da se razmrdava uz "Sunčan dan", kao i "Jagode i čokola­du" (poenta te pesme mi i dalje, a sumnjam da će i u budućno­sti biti jasna. Jasna? Vera? hm... o kome se tu radi?) i opet uz paklene zvuke "Gretscha", onaj deo koji ja najviše volim "Kucaj opet", a u refrenu i u originalu "Keep On Knockin", pa onda us­talasana "Điri, Điri"... I zbog obaveza morao sam da od­em sa koncerta koji je opet počeo da dobija na dinamici i ra­zigranosti, a kako i ne bi kada su protagonisti prekaljeni maj­sto­ri dobrog raspoloženja koje je i vrlo bitno za u uvodu pomenuti datum.