Šta reći o glavnom čoveku iz Cavalera plemena. Max je po peti put došao u Srbiju da svira (privatno to se svodi na jedno petnaesti dolazak), četvrti sa svojim bendom Soulfly, možda za domaće prilike i poprilično zgusnuti koncertni raspored i pre­više. Ne sme se zaboraviti da veliki deo ovdašnje publike ra­čuna po sistemu gled'o jednom... dosta.
Ovoga puta povod za dolazak je bila promocija novog, prošlogodišnjeg al­bu­ma "Conquer". Osvojiše li šta. Ako je sudeći po broju pub­like i nije neka cifra, svega 500 duša, ako je sudeći po rea­kcijama i prodatim majicama Soulfly su uspeli u osvajanju.
Za početako celokupnog "metalnog" ugođaja bili su zaduženi momci iz do­mačeg benda Yobo.
Ako se sećate oni su pre nekoliko (pet?) godina ob­javili debi album i od tada ni traga, a nešto ni preterano glasa od njih. Koliko me memorija pamćenja služi tada je jedan "eminentan" domaći rock magazin pokrenuo i kre­ten­sku akciju tipa zašto je Alogia bolja od Yobo-a, poprilično kretenski, ali tako je to kod nas. No, evo ih opet. Ja sam po starom dobrom običaju zakasnio na predgrupu, ali vredi ih pomenuti da se zna da opet imaju muzičke ambicije. Tik uz Soulfly su nastupili Incite, bend koji Max voli da promoviše i bend čiji je prošlogodišnji EP uvrstio u spisak najboljih izdanja za 2008. godinu. Što jes' jes' svako ima pravo na sopstveni ukus. To što Incite sviraju je prežvakano i ne naročito ubedljivo. Agresija je razumljiva, ali generalno ničim podržana. Sličnih bendova ima i kod nas i to verovatno sa većim sviračkim potencijalom, ali sa manjim mecenama iza sebe. Ništa bitno, buka i bes.
Soulfly, odnosno najbitniji član benda (koji se ustalio na prethodne tri turneje) max je izl;askom na binu dobio velike ovacije i sve je vodilo ka još jednom trijumfu omalenog Brazilca, sa stalnim prebivalištem u Arizo­ni. Nema tu praštanja, on ima taj glas i snagu motorne testere koja bez ikakvog pardona reže sve pred sobom. Takav mu je i zvuk njegove četvorožičane gitare: re­sak, jak i bolan. Metalno-flamenkasti gita­rista Marc Rizzo, ionako filuje sve što treba i to radi sa tako zadivljujućom tehnikom i preciznošću da pesme Soulfly-a diže na nivo koji prevazilazi "obično metal prangijanje". Fenomenalan gitarista, baš kao i skroz pouzdana ritam sekcija koju čine Bobby Burns (bas) i Joe Nunez (bubanj). U takvom okruženju, Cavalera može bez ikakvog problema da se šeta kroz opus benda, koji sada čini već šest albuma i da drži dinamiku na ivici napetosti do kraja koncerta.
Normalno, bilo je i za očekivati nekoliko Sepultura numera (to je ipaklegalna max-ova zaostavština), te je publika dobila "Troops Of Doom", "Refuse Resist" i "Roots" (koliko se se­ćam, možda je bilo i nešto preko toga...), a od Soulfly stan­da­rda najbolje su bili prihvaćeni "odomaćena" "Prophecy", te "Eye For An Eye" i još par teških komada koji se u živom iz­vođenju još više pretvaraju u brzogoreći napalm. Da bi uč­vrstio veze između Srbije i Brazila, Max je kao što se i oče­ki­valo pozvao svog prijatelja Kojota, sa sve trombonom da sa njim podeli binu, usledila je "Moses" čiji je srednji deo Kojot proveo na rukama publike, a i nekadašnji Eyesburn gitarista Nino je polivao sa bine, vrlo vatreno, šteta što je to generalno reggae pesma, a to je muzički stil koji ja volim da izbegavam.
Kada se sve sabere, pa čak i taj "reggae" detalj, Soulfly su otprašili dobar koncert i kre­nuli dalje da osvajaju svet. Ovakvim stavom i sada već gomilom dobrih pesama ima šanse da dugo ostanu na tom putu.