Čak četiri godine je prošlo od pos­le­dnjeg samostalnog koncerta 'brejkersa u Beogradu. Isuviše za jedan bend koji predstavlja žilu kucavicu prvenstveno BG i sprpskog pravovernog rock'n'rolla. Jeste, bili su na nekim festivalima, ali to su baš to festivalski nastupi, iako se ni na njima 'brejkersi ne štede, ali ovo­ga petka to je bilo to, ono pravo, baš taj koncert koji su svi očekivali posle objavljivanja odličnog albuma "Sloboda ili ništa".
Za sam početak i zagrevanje publici su se predstavili Žene kese (tobre, cegeri, šta već). Pitanje je i koje kese? Ove plastične će polako izaći iz upotrebe, makar tako najavlju, dokazano je da se teško razgrađuju. A šta ćemo onda, obične papirne kese (papirus karbonis vulgaris), koje pri običnoj kišici prete da postanu ekološli razgradive, gde onda sa sadrži­nom istih. Ah, da sadržina Žena kesa je jedan ljut i rezak r'n'r, pot­pomognut usnom 'armonikom. Auditorijum koji je već tada brojao skoro 1.000 duša (za hiljadu godina) je uveliko upoznat sa pesmom zagrebačkog benda "U ime Oca, sina i bensedina". Hm, to me podseti na jednu parafrazu starogradske pesme koja glasi: "sedam ekseraša s Petrovaradina" i koja se obično čuje u doba festivala "Izlaz", no to je već neka druga priča. Žene kese, dolaze iz undergrounda, a ne sa pijace kako prosečan posetilac može da pomisli i očigledno je da im fali samo mali napor da bi ušli u supermarket ili neki Šoping mol, kako se to kaže popularno u gradu nam. Za respekt, sve sem stylinga... ali to je ovde već neizlečiva boljka.
Tu negde minut ispred ili iza 22h, u danu kada nam je proleće ka­lendarski (i samo kalendarski) došlo Partibrejkersi su izašli na bi­nu. "Večeras" za početak. Da, baš večeras jer večeras je to veče kada se mogu čuti pesme koje skoro četvrt veka opstaju, ostaju i obrazuju ljude željne slušanja nečega što je davno započeo Mi­chael J. Fox, a ne Chuck Berry (jeste, tako je bilo u filmu i nikako drugačije druže sudija). Izvorni rock'n'roll, dečko! Sala je prepuna, baš kao i balkon, noge rade u ritmu, a grla pevaju stihove-parole koje je Zoran Kostić-Cane, zdušno dao svima koji žele da ih čuju. Nebojša Antonijević - Anton, grmi sa svojim PRS-om. Odavno, da zaista odavno ih nisam slušao raspoložene i nagruvane kao ove večeri. Ta međuigra dvojice postulata drskog r'n'r-a je ovog petka, na prolećni dan (samo kalendarski, rekoh) je bila zadivljujuća. To je ta spona koja Partibrejkerse čini ovim što jesu i što će biti sve dok budu mogli da stoje na bini i sve dok Cane bude mogao da zauzme gard koji mu odgovara, te da peva zatvorenih očiju, baš kao i ovog dana. Nekoliko, srdačnih hvala okupljenom auditorijumu i mašina Pa­rti­brejkersa koju su ritmički pokretali Slavko (bas) i Darko (bubanj) je nastavila da se zahuktava. Nekoliko komada sa "Slobode...", "Zemljotres", "Put za jug", "Nočas u gradu", "Ono što pokušavam...", "Rođen loš" samo su zagrevale već dovoljno zagrejanu atmo­sferu u kojoj je uveliko bilo i šutke i skidanja majica i horskog pevanja i svega što ko­n­cert čini grupnom katarzom. A za to su Partibrejkers, sa sve srdačnim Canetom itekako sposobni.
Posle sat vremena osluškivanja pulsa pu­blike i poljupca upučenoj istoj, Cane je najavio "džuboks-deo", u kome su za sam početak istog svi trebali da krenu prema njemu. Baš ta, vaskoliki BG klup­ski hit "Kreni prema meni", pesma koja u momentu diže atmosferu, bilo gde. A, on­da dve vrhunske "Hipnotisana gomila" i "Hoću da znam". To je ono što bi mnogi nadri-muzičari voleli da znaju, kako to 'brejkersi prave hitove? Lepo, krajnje jed­no­stavno i iskreno, to je kao što već napi­sah gore "izvorni rock'nroll" dečko! I za sam kraj, makar tog dela nastupa, odlična verzija pesme "Ulični hodač" u toku koje je cane predstavio bend a onda je iz šuma mikrofonije Anton opet opleo "hodača" da bi ubrzo zatim otišli sa bine...
Nedovoljno je to bilo ljudima u dupke pu­noj Sali Doma omladine. Vrlo jak po­ziv na bis i Partibrejkers su se vratili da daruju ljudima još malo dobrog zvuka. Za sam početak tihi uvod moje omilje­ne s muškog stanovišta ljubavne pes­me "Mesečeva kći". Svi smo se makar jednom osećali tako, a onda je Cane razuverio mnoge predstavnice nežnijeg pola i rekao da ta pesma baš nijednoj nije direktno posvećena. A tek kada je grunula "Kako je teško". I dalje tvrdim da im je taj drugi album, album sa najboljim pesmama. To je bilo ono dripački-iskreno i samosvesno. Bez pardona, a upravo tako su uleteli i u "Gramzivost i pohlepu". Nikome nije bilo svejedno, a ni Džoniju koji je počašćen sa "Stoj Džoni", pravi r'n'r udarac direkt­no u pleksus, baš kao što se i uvijao frontmen benda. A, pošto je televizija STB snimala koncert, sa čak pet kamera, od kojih su se dvojica kamermana na bini utrkivala ko će vi­še da uleti nekome od aktera u glavu sa kamerom, 'Brejkersi odvališe još četiri r'n'r ko­mada. Odlična obostrana energija i odličan koncert lišen sekundarnih stvari koje ome­ta­ju samu muziku. Partibrejkers, ma jok bre Partimejkers, ili kao što Cane reče za neke novine: Čak Beri u globalu, Partibrejkers u lokalu. Opasno!