Povratak u sedlo posle 22 godine od nastanka (i neverovatnih 19 od prestanka), Ponoćni kauboj je dočekao večeras, nepun sat pre ponoći. Razlog tom simboličnom (a i realnom) nes­trpljenju pored vremenskog jaza, morao je biti i začudo prepun klub (maks. kapaciteta od dvesto poštovalaca) sve u iščekiva­nju na zvono da odzvoni.
Naviknuta na rani­ja straobalna kaš­njenja, ovaj puta malo sam "prekasnila", bi­la je u toku numera "Letim visoko" sa već poodmaklom atmosferom i gužvom koja je dosezala ulazna vrata, pa se valjalo nekako probiti ka bini gde su oni najbliži imali dovo­ljno prostora za pogo i rockabilly "đus".
Nekada vrlo perspektivni i koncertno aktivni (top liste, festivali, hit nedelje 202…) PK ni­su onomad dospeli da izbace kompletan album, ali pesme su ostale, i danas posle toliko vremena, ova četiri jahača (kontra apokalipse) su u istom sastavu: Đorđe Todoro­vić (vokal), Miroslav Šilić (gitara), Aleksandar Topolac (bas), Zdravko Graovac (bubanj).
Na meniju su pored starih (otpuhnula se prašina) bile izlože­ne i nove autorske stvari - prihvaćene lako i u hodu, od kojih je sledeća "Ti i ja" malo usporila postojeći tempo. Žanrovski bazirani na klasičnom rocku sa uplivima punka i bluesa još više, sa istrajnim i melodično gustim okretanjem oko ljubav­ne tematike i klasično neuništivih r'n'r snaga, redale su se: "Još uvek ima nade za nas", "Da li to znaš", potom, "Mes­ec" (svojevremeno prvi na radijskoj demo top listi), "Radio haos", "Bube" (o ovoj mislim da ne želim da znam pojedino­sti nastanka), "Ja polako nestajem" sa hitrim ubacivanjem back vokala i groovanjem ritam sekcije koja ne dozvoljava stav mirno. Još jedan upečatljivi novitet "Daj mi taj bluz", uz pivo (daj mi to pivo?) koje se rasipalo okolo kao prirodni osveživač vazduha, zalilo je i frontmena Đorđeta, dok je održavao dobar kontakt s publikom, rentirajući mikrofon u ref­renu (kohabitacija, zapravo), ostatak ekipe nijansu-dve suzdržaniji, s fokusom pažnje na ono što su svirali (ton bez zamerke) uklapajući ritam i solaže kao da su usred turneje, te se ništa od višegodišnje pauze u tom smislu nije dalo naslutiti. Tek na zadnjoj pesmi (dobri stari prašnjavi hit) "Korak po korak" ostali su otpustili kočnice, poneseni trans-vrtoglavim stihom "ako možeš ti zaustavi me"… Upravo kao tempiran mamac za bis, koji se nije ni doveo u blizinu pitanja Hamletova, da li biti ili ne.
Posle minut dozivanja, vratiše se kauboji u grad, ili ti binu i opletoše po utvrđivanju gr­adiva (jer ponesta pesama), sa "Ti i ja" la­ganicom, te ako se ne varam "Nisi više tu" i za sam kraj "Laž"… pa, kraj je sigurno laž u ovom slučaju, ovacije su podvukle taj fa­kat, prilično jasno. Kroz osamdesetak min­uta prohujala je vihornim kasom i galopom 21 numera… Da, neverovatno kako je Po­noćni kauboj, pojavivši se odjednom kao iz vremenskog tunela uspeo da izvede ovak­av nastup, ali uz pomoć prijatelja i iskrene posvećenosti sve je moguće, još da su otišli korak dalje u kostimu i scenografiji (kau­bojci, retro mikrofoni... konji valjda mogu i u bašti pričekati?) bilo bi bolje, u svakom slu­čaju, večerašnja se publika odlično razgibala i zabavila - i to zaista u onom klišeovskom rasponu od 7 do 77 (na kraju ko zna, možda je tu negde bio i još jedan naš, mračni (ne)zaboravljeni lokalni starosedelac, Lun - kralj Ponoći?). Rock city ih nije zaboravio i to je lepo posvedočiti... cowboys are back in town.