Poneki put je vrlo nazgodno birati između utakmica Lige Šampio­na i koncerta. Mančester i Porto na televizoru, preko kladiončar­skih teletekstova saznao sam da Arsenal gubi od VIljareala, posle prvog poluvremena. Dovraga, koncert ipak odnosi prevagu, pogo­tovo što sam bio siguran da isti početi neće pre 23h, a i preporuka koja se tiče Radio Moscow-a stara godinu dana je proradila.
Living Room SKC-a, je bio neuobi­čajeno pun, poprilično čudno s ob­zirom na to da su u pitanju "nepoznati bendovi" širokoj publici, ali dobra reč se daleko čuje. I kao po ličnom pre­dviđanju, Poljski bend LStadt (L Grad, tako li je?) je zapo­čeo svoj set oko 23h. Oni prvobitno nisu bili u kombinaciji da sviraju s Radio Moscow, ali se i to nekom volšebnom prilikom ove večeri dogodilo. I tu počinje priča o dva total­no različita poluvremena. Najsvežiji primer je onaj kada Barcelona završi pos'o u prvom i onda se u drugom polu­vremenu njeni igrači dodaju između sebe izluđujući proti­vnike. Tako je bilo i ove večeri u Living Room-u.
LStadt su prezentovali svoju varijantu brit-muzike, u rasponu između The Cure, Killers (koji nisu Britanci, ali zvuče tako), pa čak i sa upadima elemenata koje ima onaj bend čijeg je vlasnika imena Gavrilo Princip upucao.
No, bez obzira koliko mene lično taj tip muziciranja nervira, ovi poljaci (basista je komunicirao s publikom na šaramantnom srpskom jeziku) su izuzetno uvežban ii sigurni u svom nastupu. Jeste, jedna žica pu­kla Lukaszu Lechu na početku kon­certa (od prevelikog uzbuđenja što svira u Beogradu, kako reče), ali sa spremnom drugom gitarom, odmah nastaviše više nego kvalitetan nas­tup. E, sad ako se neko izbori s fal­setom i to vrlo dobro i uspe da održi tenziju u skoro sat vremena predstavljanja svog materijala, taj je vrlo dobar. To je ujedno i ocena nastupa LStadt-ovog nastupa u Beo­gradu. Muzički jasni, dosledni svojoj ideji i sa tri vrlo pamtljive pesme "March" i "Macca", kao i jedinoj otpevanoj na Poljskom jeziku koja se zove "London". Ispadosmo svi poli­glote, koje vole da aplaudiraju bendovima koji se dobro pokažu.
I došlo se do drugog totalno različitog poluvremena, nakon pauze koja je trajala malo duže od one u običnoj utakmici. Tu negde dvadesetak minuta iza ponoći moć­ni trio znan kao Radio Moscow (iz Ajove, kako li su 'va­tali te frekvencije tamo?), poče da razvaljuje. Publika koja je očigledno znala šta je čeka se dobrano približila bini, s željom da ne propusti nijedan detalj sviranja gi­tare koji odlični Parker Griggs (ujedno i vokal) nesebič­no nudi. Sirov i razložan (u Living Room-u SKC-a je uvek dobar zvuk) ton je ispunjvao prostor. Ta drskost i obogaćivanje nasleđa koje su ostavili, što Hendrix, Grand Funk ili Black Oak Arkansas, je bila fascinantna. Gitara je u njihovom slučaju vodeći element i sve je podređeno Parkerovim što sola­žama, što filovima samih rifova, alu u neverovatno svedenoj meri. U slučaju Radio Moscow, egzibicije ili samo dobro sviranje nisu uslov (kao kod mnogih) za sakaćenje same pesme. Sve ima svoje tačno mesto i vreme. Ovaj hard-rock-psychedelic-blues trio je uspeo da natera ljude da aplaudiraju odmah posle prve pesme, iako je većina odsviranog materijala bila sa taze objavljenog albuma "Brain Cycles". Baš tako, dobra muzika kruži u svojim krugovima i uvek se na dobar način, makar i sa margina medij­ske pažnje vraća onima koji žele da je čuju. Razornost novih pesama kao što su "Esca­pe" ili "Mistreating Queen", samo su potvrda da dobar zvuk i odličan način interpretacije uvek mogu da računaju na opšte prihvatanje. Desio se i jedan čistokrvni, malo više hard blues komad pod imenom "Deep Blue Sea" koji je u startu, načinom sviranja pokazao gde je mesto svim domaćim muzičarima koji žele tim zvukom da se bave. Ovo je bila moć. A ta moć se najbolje i vidi pri samom Parkerovom sviranju gitare, iako tek izašao iz tinejdžerskog doba, Griggs svira gitaru kao da mu je to poslednji nastup u ži­votu. Ceđenje onog jadnog nebranjenog vrata njegove gitare je i mene zabolelo, mogu samo misliti kako je bilo jadnom drvetu...
Dva opravdano izazvana bisa su ostavili Radio Moscow na bini (bini?) još deset­ak minuta preko njihovog standardnog repertoara. Ovoliko eksplozivne i čiste rock svirke dugo nije bilo na ovim pros­torima (osim omiljenih mi Super­suck­ers-a). Trio za svaku pohvalu, baš kao i Messi, Eto'o i Henry. Filip (Rough Blue, Šmajser) me je posle koncerta pitao ka­ko su mi se dopali Ajovljani, da mu to opišem u dve reči. Dve reči je zaista te­ško pronaći za opis njihove svirke, jedna je sasvim dovoljna a to je: onaj seksualni čin između muške i ženske osobe ili osoba istog pola, kako već ko voli ili skraćeno: jebanje! E, tako su zvučali radio Moscow i neka i dalje zvuče tako. I drugo poluvreme je bilo odlično!