Bio je i red da i najpopularniji black/go­thic/metal bend dođe u ovi zemlju. Iako, po ustaljenom domaćem običaju mnogi pljuju po Cradle Of Filth i smatraju ih pro­danim dušama, to Dani Filth-u i ko zna kojoj postavi ništa ne znači.
Oni su došli po pare.
Pare su i dobili i verovatno utvrdili svoju poziciju kod die-hard fanova. Oni drugi su ih sa podsmehom slušali.
Pre pomenutih muzičara iz "ko­levke prljavštine", trebalo ja odlsušati Turisas, sve aktuelnije Fince i poprilič­no odomaćene Portugalce Moonspell. Turisas verovatno mogu da privuku ge­neraciju rođenu posle 1990. godine. Druge sumnjam. Ratnički metal, sa fo­lk primesama (harmonika, violina) + od­ežda koja se sastoji od gunjeva i u crveno ofarbanih lica nisu moj tip za­ba­ve. Radije bih još jednom pogledao onaj film što zove se "RRRRRRRR". Ah, da izveše u tom nekom miš-mašu raznih zvu­kova i obradu Boney M hita "Rasputin". Ono malo ljudi što je do tada bilo u sali (a i da kraja celokupnog koncerta taj broj nije prešao 600) je uživao i plemenski skakao. Dob­ro, de neko mora i da bude zadovoljan.
Kao i na fuzbalskoj utakmici poluvreme mora da desi. Posle is­teka poluvremena na teren su uz zvuke "Night Eternal" introa istr­čali dobro fizički i muzički pripremljeni uvek dragi gosti u ovoj ze­mlji: Moonspell. Koliko je to dobar bend, to je neverovatno. Toliku muskulaturnost što u samim pesmama, što u koncertnoj pre­zen­ta­ciji istih malo bendova poseduje. Moonspell su koristeći video projektor šetali kroz svoju dugogodišnju karijeru pažljivo birajući pesme, koje su po pravilu izazivale oduševljenje. Fer­na­ndo Ribeiro je kao glasnogovornik benda neumorno zahvaljivao Beogradu i publici i uvlačio je u splet bravura koje je sa sabor­cima: Mike Gasparom (opet previše triggera na bubnju), Aires­om Peperirom, Pedrom Paixaom i Ricardo Amorimom stvarao. "Finistera", pompezna i močna "Scorpion Flower", retko izvođena "Luna", hipnotišuća "Opium", adrenalinska "Vampiria" svojom snagom su razbijale sve ispred bine. Pak­leno i vatreno, tako zvuče Moonspell, a kada se tome doda i nezaobilazni Sprski hit "alma Mater" pre bisa, onda je jasno da su Portugizi odneli još jednu pobedu u gosti­ma. Za sam kraj, ova petočlana vesela (privanto, ne na bini) družina je ostavila iz­van­rednu "Full Moon Madness". Krajnje ozbiljan i posvećen bend. Koncert za visoku ocenu, a Porto će Fernando već nekako prežaliti, pa bili su već prvaci Evrope.
I onda još jedno poluvreme. Engleski timovi igraju dobro posle­dnjih sezona. Toliko dobro da je njihova dominacija već postala pomalo i dosadna. To sam i očekivao od ovih iz kolevke. Takva im je reputacija, bar po piitanju globalnog voljenja od strane raznih auditorijuma. Doduše, davno sam u jednoj od mojih radio emisija rekao da Dani Filth peva kao pobesneli Paja Patak (taman je toliko i nizak) i ono što se dogodilo na koncertu je sa­mo potvrdilo tu moju mudrost. Cradle Of Filth su izašli vizuelno namunjeni, baš po protokolu koji sami stvaraju na svojim dobro dizajniranim omotima i promo-fotografijama. I to bi bilo to. Muzi­ka, ah, da ima tu i muzike. E, to je upravo ono u čemu je ovaj be­nd slab, baš kao i već pomenuti Paja Patka koji nema snagu u glasu ni da podigne šolju za čaj (u pet). COF nemaju gruv, nemaju snagu i najvažnije sviraju neprepoznatljivo. Ili lakše razumljivo: dosadno, sve u jednoj ravni, bez ikakve di­namike koju kec ni ne dopušta. Tu ne pomaže ni dobra scena ni to što se neki tip non-stop zavarivao na vrhu bine, oni nemaju ni udarac a oštri su kao Danijeve plastične bo­dlje. Die-hard fanovi su kao što već rekoh uživali i ovo je za njih verovatno bila najvažnija noć u njihovim životima, baš kao i Dani Filthu-u kada je dočekao izlazak filma "Cradle of Fear". Za sve druge ovo je bio potpuni besmisao ovakvog zvuka, nažalost čuo sam i da Dimmu Borgir uživo nisu ništa bolji od COF-a. E, jbg... a mogao sam i da poslušam upozorenje od strane mi dobrog prijatelja koji je rekao da ću se razočarati gledajući "kolevkaše". Jesam i to mnogo. Neki put marketing predimenzionira sliku o bendu a onda su i očekivanja isuviše velika, na žalost COF nisu bend koji ta očekivanja može opravdati. Šteta ovakvoj slici benda nisu mogle da pomognu ni "Gilded Cunt" i "Dusk And Her Embrace"... ne treba tek tako izlaziti na binu nakon Moonspell-a.
A, da posle neki od "kolevkaša" ni­su imali ni želju za popravljanjem utiska videlo se i u Living Room-u, kada su Moonspell otišli da jamm­uju na bini i sviraju "Cowboys from Hell" i "Seek And Destroy", dok su se ovi stideli... Sunce portugalsko bolje greje i daje više života nego ma­gla iz neke engleske vuko...ine, evidentno!