Osamnaest, možda čak i devetnaest godina (jedno dobro pu­noletstvo,zar ne), je prošlo od kada su Fit poslednji put svirali u Beogradu. Moja memorija pamćenja tvrdi da je to bila na Avala festu, a možda i nije, zaista mi se sada neda da po deli­mično sređenim (više-manje) kutijama prekopavam po arhivi. No, to je bilo prošlo vreme, vreme današnje je važnije. Da nije bilo obeležavanja ko zna koje godišnjice riječke rock scene, mislim da od Fita danas ne bi bilo ni traga (šteta) ni glasa (du­pla šteta). Tu je pao i živi album i put koji vodi niz Rijeku (ima i ona u Amsterdamu) do Beograda je opet bio otvoren.
Znajući da su se po ovdašnjim klubovima sa ile rock-strem­ljenjima puštale svega tri pesme Fit-a, te da je poveliki broj ljudi koji ih je slušao odavno otperjao iz zemlje nam, nisam nešto bio optimista po pitanju posećenosti ovog koncerta, iako je nekoliko dana pre istog gotovo svaka dnevna novina imala intervju sa Davorom Lukasom. I bi onako tuc-muc. Oko 400 posetilaca (pedeset do sto gore... ) u velikoj Sali Doma omladine. Generacija koja je proslavila upravo ono pomenuto punoletstvo + nekoliko godina gore-dole (opet). Malo klinaca, ali ipak ih je bilo. Baš kao i išćekivanja i pitanja šta Fit danas može da pruži. Odgovor je stigao nekoliko minuta pre 22h (ni­sam odgledao Barcelonu protiv Valensije, da je neki drugi be­nd u pitanju ne bi me dojmili, ali Fit, eh, nostalgija i emocije rade svoje).
"Rijeka" za otvaranje i zagrevanje. Trebalo je malo vremena da se reči pesme izvuku iz nekog moždanog zapećka. Ali on­da su nadošle, baš kao i početak bujanja obostranih emocija. Fit su očigledno imali tremu pred ponovni susret sa BG pub­likom, ali ko jednom dobije taj meč, to ne zaboravlja lako. Davor Lukas je u davno doba bio na putu da postane opasan frontmen. Pokrete (iako sada sa evidentnim kilogramčićima viška) nije zaboravio, i ono što je najvažnije nije izgubio grlo. Glas ga i dalje odlično služi, od šaptanja pa sve do hard-rock­erskog puštanja. Zorko Opačić (gitara) zna kako da dejstvuje u pesmama. Miro (bas) i novi bubnjar Alen, jasno odrađuju svoju ulogu. Uopšte cela postavka muzike Fit-a je bazirana na zdravim i jednostavnim osnovama. Nikada tu nije bilo bespotrebne komplikacije. Pes­ma sama po sebi je bila važna, a Fit su na svega dva objavljena albuma, imali sijaset pesama koje su ostale. "U je" je jedna od njih, baš kao i "Vrisni". A ni "Kišno popodne" nije daleko. U tim trenutcima sve je leglo na svoje mesto. Sa bine su dolazile iskrene emocije, ponekad začinjene i suzama, a iz partera Doma omladine sve veće i veće ohrabrenje bendu koji je evidentno nedostajo celokupnoj sceni. "Rock'n'Roll je kriv za sve" je pokazao da je baš taj bit neophodan za sveprihvatljivu komunikaciju, koja je eksplodirala uz akustičnu verziju (pronicljivost kao u Šerloka Holmsa mi je dala ideju šta ćemo čuti na bis) njihovog najvećeg hita: pesme "Mačka".
Od tog momenta uz horsku podršku pub­like, četverac iz Rijeke je mogao da radi šta hoće, a oni su jednostavno i spontano "dali ruku". "Valovi", "Samo bubanj nek no­si me" je bio odličan uvod u odličnu obra­du, a to je pogađate "Telefon" ("Hanging On the Telephone"-Blondie).
Rockerski, jaka i živa raspršila je svakome ako je i imao ikakvu sumnju u vitalnost lju­di na bini.
"Novi dan" i lepršava "Zaboravit ću sve" su zatvorile zvanični deo koncerta.
Tada negde je i Anri dao gol za izjedna­čenje. Laknulo mi je. Ostaje prednost nad Realom. Mobilna komunikacija je super. A za onu drugu komunikaciju nakon poziva na bis odazvali su se i vidno raspoloženi Fit. Moje Šerločko čulo je bilo u pravu. "Ma­čka" u punoj snazi je obavila kandžama sve prisutne.
"Telefon" još jedanput i to je bilo to uz na­javu izlaska novog albuma i još jedan ve­liki pozdrav publici u gradu koji ih je i pro­movisao, nekada davno.
Bio je ovo više nego dobar susret sa starim prijateljima koji polet ni slučajno nisu iz­gubili. Zaboraviću sve? Nema šanse, neka dobre vode teku uz Rijeku...