Zaostavština Deep Purple uticaja na ovim geografskim prosto­rima, ne jenjava ni slučajno. Namerno tek to ne bi bio slučaj. U skladu sa takvim razmišljanjem i neospornom srpskom činje­nicom da pre rifa za "Smoke on The Water" električna gitara nije ni postajala, oko (odokativno) 800 ljudi je dočekalo "izuzetno" značajnog Glenn Hughesa, po nekim pričama poznatog po na­dimku "The Voice Of Rock. Upravo taj glas roka je dan pre ko­ncerta u Domu omladine, na press konferenciji rekao da mu je bilo drago što je bio član grupe kao što je Led Zeppelin. Ispravio se odmah rekavši da je mislio na "Deep Purple, whatever... " Upravo tako, whatever, s tom filozofijom dođoh do Doma omladine, ne bih li čuo nadaleko hvaljenog Hughesa, u koga se mnogi muzi­čari kunu, a neki domaći mu i plaćaju da im svira na albumu, kao da će to nekoga uop­šte zaintrigirati. No svakome svoje, a poprilično sedokosoj publici (još uvek sam mlad obradovah se ja) je sve bilo potaman.
Zagrevanje za glas roka je proteklo u nastupu grupe... valjda Spunk (ekipa iz Kissera), potpomognuta tradicionalnim zemun­skim muzičarima + prateći ženski vokali. Prva pesma je bila "Detroit Rock City" (od Kiss normalno), a negde usred žamora u foajeu koncertnog prostora razaznao sam i "Parasite", takođe od Kiss. Ulazio u salu nisam, te ne znam kako je auditorijum primio predgrupu, specijalne goste, ma kako se to već danas zove. Uglavnom oni su bili srećni posle nastupa, tako da ja va­ljda sve bilo dobro & lepo. Polako se bližio i taj trenutak kada je gospodin glas roka trebao da započne svoj nastup. Euforija je rasla, Srpska publika je bila srećna što će još jednom u svojim životima čuti nešto što su Deep Purple iskomponovali i ostavili u amanet muzičkim sladokuscima na brdovitom Balkanu.
Znam da je među prisutnih 800 (više-manje) posetilaca, bi­lo i nekih ljudi koji su išli da gledaju Hughes-a i onog tako­đe Purple-Rainbow tipa Turnera u Budimpeštu, Kavarnu i da neki od njih poseduju čak i gomilu njegovih solo-albu­ma, te me je neki od tih fantoma ubeđivao da je ovaj posle­dnji nekakav "First Underground Nuclear Kitchen" (očekuje li Hughes zlatni tiraž u Japanu i onoj sadašnjoj državi u kojoj se nalazi Černobil?) remek delo. Krajnje je vre­me da ja poč­nem da ubeđujem ljude da je solo album Tracii Guns-a "Ki­lling Machine", neprejebiva i ekstatično-elegična simfonijs­ka oda električnoj gitari. Kako su glupe te rasprave, a naža­lost neizostavan su deo ovakvih okupljanja.
I kao što je i običaj pri takvim verbalnim prepirkama, shodno našoj tvrdoglavoj naravi, rezultat je uvek nerešen.
A da ne bude nerešeno između publike i glasa roka, pobrinuo se potonji i odmah opičio "Stormbringer" ne bi li pokazao da se ne šali. Neka sevaju i munje i gromovi, samo neka glas roka peva, kao nekada '73, '74, ''75... te neke. Gruvaj bejbe, kao da ničeg nije ni bilo...
Ura, razularena publika je vrlo brzo dala oduška sebi baš kao i bezrezervnu podršku svom Idolu (Zvonku, Šaperu, Krstiću?) sa sve crvenim lelujavim šalom oko vrata koji mu čuva glas roka. Inače glas roka je sasvim dobar i siguran i dosta "soul" orijentisan, što je u nekim momentima i preterano dokazivao te su se te egizbicije u nekim momentima mogle okarakterisati i kao vrlo dosadne. A takva je bila i svirka, taman krenu da gruvaju, čak i ona dvojica (bubnjar i klavijaturista) koji su vizuelno bliži nadničarima iz Dimitrovgrada nego pratiocima glasa roka a onda se sve pretvori u još jedno za neke uspešno a meni neuspešno rasviravanje pesme. Upravo takav je bio i uvod za "Mistreated" (čija li je to pesma... ?), gde je gitarista dosta jeftino hteo da dočara atmosferu ove "epske" hard-rock-blues pesme. Pri takvim trenut­cima kada mnogi žele da se dokažu kao blekmuraši, shvatim zašto sam oduvek više voleo onaj bend koji je Hughes pomenuo na press-u, a ne one koji se zovu po ženskom polnom organu. No, trudio se Hughes da izvuče sve i da opet maestralno upotrebi svoj glas roka. Čak je u pojedinim pesmama sve sa sigurnim sviranjem basa (što se i da očekivati, pa nije on Gene Simmons, iako ovoga mnogo više volim) poprilično Čakberi­sao na bini. Aktivan 58-godišnjak i to na prilično razigravajuć način. Prilika za promociju novog albuma je takođe bila iskorišćena u pauzama između DP numera, a u jednoj od tih pauza saznah putem mobitelskog interneta da je Barcelona osvojila Kup Kralja. Div­no veče odjednom postade, pa nema veze ni što Hughes Glenn svira.
No, uz povremene bljeske i životnost benda sa bine, sve je bilo poprilično dosadnjikavo i više primereno Zaječarskoj gitarijadi, da ne pominjem halu (sportsku) u Dimitrovgradu, koja ionako nosi ime glasa roka. A sam glas roka je svoj bis započeo pes­mom "Soul Mover", da bi erupciju oduševljenja svih u publici prisutnih "dimnihvodaša" izazvao sa poslednjom pesmom, a bila je to "Gori". Nema "gori", ovaj je najgori. Ovo je bila tezge­tina, kakvu ni Leningrad Cowboys nisu opravili. Oni sviraju ob­rade i ne beže od toga, a Hughes grebe po nečemu što nikada nije bilo ni njegovo. Više bih ga poštovao da je u set ugradio i KLF hit u prepravljenoj verziji, tu se makar uz ime benda po­minjalo i njegovo. I opet nerešen ishod. Ovaj koncert ću pamtiti po tome što je Barcelona tog datuma osvojila Kup Kralja. Ah, da, i po Deep Purple pesmama od kojih bežim odavno. Publika će verovatno ovaj koncert pamtiti po fenome­nalnom nastupu glasa roka koji im je još jednom podario zadovoljstvo da uživaju u ono­me od čega ja već dugo bežim.
Sluša li neko u ovoj zemlji uopšte nove bendove? Nemojte samo reći da ih nema...