Ovog petka, osim izlaska novog broja "Politikinog zabavni­ka" (čita li to još neko uopšte?), Beograd se suočio i sa sijaset svirki, koncerata, klupskih predstavljanja, šta god... Prosto crve­ne sam iz čiste radoznalosti i želje da vidim profesionalne mu­zičare na delu gledao pre tri godine, s moje strane dovoljno. Klupski bendovi me svojim repertoarom redovno odbijaju, te je logičan i krajne ispravan izbor bio odlazak na ničim izazvan i nedovoljno izreklamiran festival pod nazivom "Zajedno protiv torture" koji se održavao u novootvorenom klubu/kulturnom centru Grad, podno Brankovog mosta, tačno prekoputa "Čorba kafea", to je za one koji se zadovoljavaju muziciranjem u istom.
Klub ili kulturni centar je jedno bivše Cen­trotextilovo (to je jedna od onih firmi u kojoj su se kupovali odevni predmeti pre dolas­ka Zare, Zire i ostalih u ovaj grad) skladiš­te, debelo natopljeno smradnom vlagom i očigledno navrat-nanos (na svoju ruku ni­kako, jer je to nemoguće, osim ako niste tajfun) otvoreno. Dobro, de, to je alterna­tivni kulturni centar, u inostranstvu bi se to zvalo skvot.
Uz miris memle, bejasmo suočeni sa či­njenicom da je festival počeo na vreme i to u 19.30h, te da su Rough Blue već odsvirali svoje (šteta jer je Ivan najavio i neke autor­ske kompozicije, ali to ću čuti nekom sledećom prilikom). Ragman su uveliko prašili svoj surfoidni-garažni-punk. Publika, makar deo nje ih je sa pažnjom pratila, dok je os­tatak iste spas od memle tražio u dvorištu prostora.
Ragman su standardno nadasve sigurni u to šta sviraju i to rade vrlo dobro, uprkos ne baš pretrano kvalitetnom ozvučenju.
Pauze su bile generalno kratkotrajne, taman onoliko koliko je potre­bno da se sledeći bend namesti na bini. Za vreme tih pauza je ipak bilo nemoguće doći do točenog piva, jer je šanker-točilac bio sporiji i od ruku Eric Claptona kada svira blues. Znači flaširano pivo je bilo neizbežno, sve zajedno sa flašom, što se opet nigde ne daje pogo­tovo na koncertima, ali slogan "Zajedno protiv torture" je ovoga puta bio sproveden u delo. Šmajser su bili sledeći. Ovoga puta behu na spidu izazvanim memljivim prostorom. Sve pesme su zvučale bar duplo brže u odnosu na originalne snimke. Valjda su što pre hteli da pobegnu iz prostora, šta li? Takođe zvuk im nije bio naklonjen, visoki tonovi pojedoše sve ostalo, no bez obzira na to, taj bend ima pesme a to je najvažnije.
Corrosion ili Korozija, kako kome prija, a meni prijaju i mislim, štaviše siguran sam da je ovo prvi put da sam ih gle­dao od 1997. godine kada su u NS Time-u svirali ispred Džukela i Gobli­na. Corrosion prave oproštajnu turne­ju, tako barem pričaju. Ako je njihova priča istinita, onda je to žalosno, jer bend koji ovako brije, što po standardi­ma, što po svojim visokooktanskim ro­kačinama obojenim bluesom (ali onim razdražujućim) mora da postoji u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu. Opasan bend i neka se gitare dižu do neba, ako treba.
Svirali su i Popečitelji, čisto da ih pomenem, da ne bude da sam zlotvor.
Za kraj festivala ostavljeni su Englezi koji bi da budu Irci ali pritom da ostanu Englezi: The Singing Loins. Beše to njihov treći nastup u Beogradu, a čuh da su za oktobar mesec naja­vili i četvrti dolazak u glavni nam grad. The Singing Loins su već stekli simpatije uskog kruga beogradskih klupskih poseti­laca i to su pozicije koje će sigurno u budućnosti i zadržati. Trojka koji svoj zvuk bazira na bendžu, tamburici, akustičnoj gitari, harmoničici, pabskom pevanju prožetom dairama neo­phodnim za ritam ima dovoljnu količinu harizme da natera ljude da skaču i da pevaju neke pesme što liče na navijačke, a možda su i tradicionalne, a možda su i njihove. Svejedno, nisu me dojmili nimalo.
Verujem da bi bilo bolje da su prethodnog dana svirali isped Ortodoksnih kelta...
Dva benda koja su mi se svideli bili su i više nego dovoljni te večeri kada sam se iz­begao odlazak na prostog crvendaća.