Svi pričaju o novom-starom Blues Festivalu, nekada zvanom VoxStock. Sve je ostalo isto, osim naravno imena, i jedne male skoro neprimetne izmene, prvi nastup u Beogradu američke grupe "Planet Full Of Blues".
Do poslednjeg trenutka svi smo se nadali tom malom broju iz­mena, ali zbog vremenskih prilika i neprilika usledila je još jed­na, BluesStock je premešten sa prvobitne lokacije na Košut­njaku u Dom Omladine, uz promenu satnice, zbog čega bendo­vi Desperate Slim & Newcasters iz Beograda i Gamblers iz Sremske Mitrovice nisu nas­tupali. Svi smo osetili malu nostalgiju, ove godine nije bilo penjanja uz onu uzbrdicu, sedenja na panjevima, mirisa pljeskavica, i valjanja po travi...
Ipak, najvažnija stvar je ostala ista, dobra muzika i sjajna atmosfera!
Prvi bend koji je nastupio svima poznat Texas Flood koji je razmrdao publiku živim ritmom i sjajnim glasom pevača Nenada Zlatanovića. Nastupali su i na VoxStoku 2007. godine, i kao i tada opet su imali nezaboravan nastup.
Sledeći su bili mlade snage blues scene, pravo iz Rusije prvi put u Beogradu Jumpin' Cats, takođe trio, Vladimir Ru­sinoc (gitara i vokal), svojim nastupom i glasom je publiku ostavio bez daha, a Mihail Belov (bas gitara) i Ksenia Du­brovskaja (bubnjevi), su držali neverovatan ritam, da niko nije mogao da ostane ravnodušan i da stoji u mestu.

Iz Velike Britanije je svirao Bri­tish Blues Quintet, po mom mi­šljenju zvezde večeri, poka­zali su kako se svira blues. Me­ggie Bell, škotska blues kraljica, je ostavila sve bez teksta, dok je basista Colin Hodgkinson (nekada je svirao i sa Whitesnake o.p. D.V.) pokazao svima kako bas gitara može da zvuči kao akustična i da se na njoj odsviraju neke, na prvi pogled, nezamislive stvari.


Posle njih je nastupio Planet Full Of Blues sa malom potporom naših muzičara: Dar­ko Grujić (Point Blank, klavijature), Srđan Mijalković (alt i tenor sax), Petar Mijanović (trombon i tenor sax) i Nikola Inić (Blue Fa­mily, truba).
Njihov zvuk je energičan blues-rock ople­menjen duvačkom sekcijom, jedna zanim­ljiva kombinacija, koja se pokazala kao ve­oma dobra za slušati!
Na kraju, šlag na torti, Di Luna Blues Band, za sve iz Beograda, koji su ih slušali na svirkama, ovo je bilo nešto standardno, ali kao i uvek fantastično iskustvo! Kombinacija sporih pesama koje daju dovoljno vre­mena za predah, da bi uz brže moglo da se igra. Ko­munikacija sa publikom je uvek prisutna, da se i ljudi koji su u zadnjim redovima osete kao da su na bini sa njima!
Jedina zamerka, koju su ljudi imali na BluesStock je zatvoren prostor, u kome je bilo zagušljivo, i mnogo vruće, pa je većina ljudi sedela u holu, pijuckala pivo i slušala majstore koji su nas počastvovali fantastič­nom svirkom, i svaki bend je bio priča za sebe i jedan neponovljivi doživljaj. Kada bi bilo više ovakvih festivala, ihaaaa, gde bi nama bio kraj.