Da kojim slučajem imam tu moć (ili barem gomilu para) da napravim neki festival, verovatno bi headlineri bili isti kao na ovom festivalu. Jer ova tri benda su sigurno u mojih Top 10, a možda čak i u prvih 5. Možda bih dodao još koji bend, ali to bi već bilo preterivanje. U svakom slučaju ova 3 benda bi sigurno našla mesto na nekom mom festivalu.
E sad, što na takvom ne bi bilo više od hiljadu do dve posetilaca (ako bi se on održavao u Beogradu), to je već neki drugi (naš) problem.

Dan I
Konačno mi je treća bila sreća. U trećem pokušaju sam upeo da izbegnem L. Harris. Što zbog uobičajenog kašnjenja srp­skih vozova, što zbog naše urođene opuštenosti, u Kavarnu smo stigli baš na početak nastupa male Harrisove.
I dok sam čekao akreditacije samo sam uspeo da razaznam njene najave (pošto pesmu ni jednu ne znam, a gledao sam je dva puta) - "Ovo je pesma sa mog prošlog albuma"; "a ovo je hit sa mog novog albuma". Vidi, vidi, tata joj je podario i drugi album. Kao igračku.
Ali, ne trošimo više mesto i vreme na malenu Lauren. Teško da ona može nešto više i bolje od ovoga.
I dolaze ONI. Gledao sam ih pre 18 godina i sada ponovo. Još je­dnom su posle uvoda krenuli sa raspadom od "Kickstart My He­art", što sam više puta čuo na ovoj turneji. Ima tu usporenosti Mick Marsa, falša Vince Neila (mada je večeras pevao iznenađu­juće dobro, što će reći da nije mnogo falširao; ma kakav bi to Vince bio bez falša), Nikki Sixx nikada nije bio vrhunski basista (niti će biti) (Pizzy ovo je bogohuljenje, mada je tačna konstataci­ja, o.p..D.V.), a Tommy Lee je jedina svetla muzičarska tačka u ovom bendu (koja se više loži na rap nego na R'n'R).
Ali ipak ta ogromna energija nesavršenosti koja melje i zove se MOTLEY CRUE.
I onda provereni hitovi "Wild Side" i "Shout At The Devil". U jed­nom trenutku su mi i oči zasuzile, ali to je verovatno bilo zbog prejakog lighta. Kad smo kod njega, i zvuk je bio odličan. Da ne nabrajam, evo set liste:"Kickstart My Heart", "Wild Side", "Shout At The Devil", "Saints Of L.A.", "Mick Mars solo/ Live Wire", Tommy Lee priča, "Muthafucker Of The Year", "Don't Go Away Mad", "S.O.S.", "Primal Scream", "Girls, Girls, Girls", "Dr. Feelgood" i "Home Sweet Home"
Mickov solo je kao i uvek sastavljen od Hendrixovih tema, a Tommy je usmesto sola od­ržao jedan kraći govor, koji mi je jako zaličao na ove iz naše skupštine. Naime, on je pričao kako nas sve voli, kao koristi priliku da pozdravi kompletnu ekipu koja je radila ovu evropsku turneju, kako su bili u mnogim divnim mestima, pa i ovde, po prvi put. Kada je publika skandirala Tommy, Tommy, on je otprilika rekao - Volim i ja vas. Onda je narodu dao nešto i da se popije, jer narod u ovim krajevima više voli da pije nego da jede. Častio je publiku Jaggermaisterom. Malo nas je palio da će skočiti u publiku, pa smo mi vikali Jump, jump. Ali to se naravno nije desilo. I tako, pravi cirkus sa sve og­romnim balonima u publici i na bini. Međutim brzo dođe kraj- Posle samo sat i 10 minu­ta. Na bis još dve pesme, što u zbiru daje sat i 20. Mala minutaža. Činimi se da nedo­staju "White Trash Circus", "Looks That Kill", možda i "Sick love song". Ali dobro - možda je ovo bio skraćeni festivalski nastup ( (više nego sigurno, o.p. D.V.).
Ono što je najbolje radilo kod Crue-a bili su prateći vokali. Savršeni. Bolji nego da su tu bile Nasty Habbits (dve čuvene ig­račice i pevačice koje su pratile ovaj be­nd u periodu 1987 - 1990). Ali kriza je ekonomska velika. Mnogo je isplativije puštati prateće sa matrice. Tu nema gre­ške. A za vizuelno - ma ko se još pali na dve zgodne plavuše. To je bilo 80-ih.
Za kraj svakako Home sweet home, uz veliki beli klavir na sred bine. Na njemu svira Tommy Lee. Svi ostali su oko klavi­ra i patetično pružaju ruke na gomilu. Mnogo se vole (vidi u dodatku koliko). Vince kao greši na početku pesme. Ukapirao sam da to u stvari rade na svakom koncerttu. A onda publika peva ... I da se sve to ne bi tako baladerski završilo pobrinuo se Tommy Lee koji sa publikom repuje imena svih članova benda kao i sam naziv benda. Šta ćete - voli čovek rap pa to ti je.
Inače, izostao je najavljeni spektukularni vatromet. Izgleda da im je ponestalo pirotehni­ke jer je ovo bio polednji koncert na evropskoj turneji. Uzgred, prethodni u Atini nije od­ržan zbog kiše. Nas oko 10.000 posetilaca imalo je sreće. Bio je ovo, ipak, najslabije posećen dan na festivalu.

Dan II
Ovo je bio najposećeniji dan. Stadion je bio pun. Otprilike preko 25.000 gledalaca. Ne znam da li je to zato što je tog dana bila najveća ponuda bendova, da li zbog Scorpionsa ili možda zbog Blind Guardiana koji su imali evidentno brojnu publiku.
Sve u svemu, nemačka muzička kolonija je sakupila najviše gle­dalaca.
Kao i svake večeri tačno u 20h počinje prva grupa - Edguy.
Ovi momci su u 45 minuta potvrdili moje jako pozitivno mišljenje o njima. Otvorili su koncert sa odličnom pesmom za početak "Dead Or Rock", sa novog albuma "Tinitus Sanctus". Sa njega smo još čuli i prvi singl "Ministry Of Saints", a od starijih "Tears of Mandrake". Pored "Lavatory Love Machine" i nove "Speedhoven", tu je i "Superheros", a za kraj je ostavljen najveći hit "King Of Fools".Svirka sastava Edguy još jednom me je naterala da se zapitam zašto oni nisu veći i priznatiji. Tobias je odličan autor i pevač, bend odlično svira. Sve je tu. A oni još uvek otvaraju festivale. Možda bi im neki veliki hit dobrodošao.
O Blind Guardian ću najmanje na­pisati. Ne zato što su bili loši. Dale­ko od toga. Bili su dobri kao i svi ostali. Jednostavno, njihov rad naj­manje poznajem.
Mada, pratio sam njihove prve al­bume i još po neki u toku karijere. Gledao sam ih kada su svirali prvi put u Beogradu.
Ono što me je iznenadilo je da su i ovde pokazali da imaju jako veliku bazu onih tvrdokornih fanova.
Od ove ekipe odličlnih i dokazanih muzičara može se još dosta očekivati i ako su već etablirani na me­tal sceni.
Ipak, za kraj večeri, Nemci koje su svi najviše oče­kivali - SCORPIONS. Prve večeri menadžment M. Crue-a nije dozvoli fotografisanje ispred bine iz ta­kozvanog photo-pita. Druge večeri Scorpions i svi ostali bendovi su bili mnogo fleksibilniji. Tako sam već pre početka nastupa Scorpsa uspeo da usli­kam set listu i vidim da će to biti još jedan odličan koncert.
Počelo je sa povratkom kući "Coming Home" jer nemačke Škorpije ovde uvek nailaze na dobar prijem. Nastavilo se nešto umerenijim i starijim pesmama, pa pucačinama "Make it real", "The zoo", instrumentalna "Coast To Coast", a onda neizbežne balade "Send Me An Angel" i "Holiday".
Zatim nešto novija "321", a pre Kottakovog furioznog sola sa sve ispijanjem piva i pokazivanjem leđne tetovaže Ro­ckand roll forever (što isto piše i na leđima njegove majce ali u drugačijem kontrastu crne i bele boje) čuli smo "Te­ase Me, Please Me" i "Bad Boys Running Wild". Za kraj ofi­cijelnog dela dve nešto brže - "Blackout" i "Big City Nights". Ne znam da li treba napominjati da je zvuk bio odličan. Iza njih je veliki led ekran, a ovo je bio jedini nastup na festiva­lu koji je imao video bimove sa strane.
I bez uvida u set listu moglo se predvideti koje će tri pes­me ostaviti za kraj. A mnogobrojna publika nije propustila priliku da ih gromoglasno pozove da izađu na bis.
Međutim, sat je neumoljivo pokazivao da svirka Scorpi­onsa nije prešla sat i po. To je više od Motley Crue-a, ali dosta manje od uobičaje­nog nastupa nemačkog kvi­nteta.
Ostaje pitanje - a gde je "Humanity"?, naslovna pes­ma sa poslednjeg albuma koja je dosta dobro prošla na svim medijima.

Dan III
Dođosmo i do poslednjeg dana. Trebalo je sve to preživeti. Nije to samo festival. Tu su i plaža i mo­re, pa improvizovani kafići (sa pu­no piva i roštilja) oko stadiona, pa čitava jedna ulica sa prodajnim štandovima svih mogućih HM i rock džidža-bidžama (majice, veoma jeftine; narukvice, sa i bez nitni; minđuše; pa čak i perike; neki ukrasi za auto). Ma svašta. Sve ono što je jednom pravom metalcu, rokeru ili bajkeru potrebno. Znam ljude koji su kupovali po 10-ak majica.
No vratimo se muzici. Cynic su za mene najprijatnije iznenađe­nje. Slušao sam ja njih spora­dično. Znao sam da su odlični muzičari. Upozoravali su me na njih moji drugari iz Alogie. Ali njihov nastup me je oduševio. Takva perfekcija u muziciranju i zvuku. Mogu slobodno reći da su imali bolji zvuk i od zvezda te večeri Dream Theater. A očekivao sam da bude obrnuto. Jedino mi malo smetaju vokali - onaj grubi growl i onaj drugi melahonlični. Ali dobro - to je moj ukus. Možda neko baš to voli. Njihova mešavina metala, jazza, progressiva, psychodelie, fusiona i još svega i svačega, dovodi do pomenute perfekcije. Inače ovi momci su jedini izašli posle koncert ispred bine u publiku i potpisivali se, slikali i razgovarali sa fanovima. Svaka im čast.
Stižemo do kraja. Dolazimo do najperfektnijih muzičara. Tu nema geške. Sve je tačno i precizno. Šou program bubnjara Mike Portnoya svakako jedan od najboljih, ako ne i najboljih u tom domenu. Petrucci je bog gitare. Za mnoge nedosanjan san. Ne pominjem ostale, ali su i oni na vrhunskom nivou. I možda je baš tu ona kvaka. Možda je baš ta ultra savršenost ono što ih guši. Moram priznati da im je zvuk bio mnogo čistiji kada sam ih prethodni put gledao pre sedam godina. Sada se sve pretvorilo u zvuk jednog velikog bubnja. Koga prirodno prati bas. Tek tu i tamo se čuju Rudessove klavijature, često se i zvuk gitare gubi. Naravno, u centru pažnje je Portnoy. Labrie se pojavljuje na bini samo kada treba da peva. Kada ne peva - šta će on na bini? Sve oči su uprte ka bubnju. Čini se da smo svi tu da bi se videlo kako šef svira stojeći, kako vrti palice, baca ih u vazduh, dobacuje se sa roudijima. I sve to uz perfektnu tehniku. Da se razumemo. I ja sam bubnjar. Obozavam Portnoya. Ali sva ta hiperprodukcija mi pomalo postaje silovanje muzike. Čak sam čuo da je i sam Petrucci, potpisujući diskove jed­nom bugarskom fanu, pitao: "Jel su svi ovi diskovi tvoji? (Čiko, jel' ovo sav lebac tvoj?) Baš imamo mnogo albuma".
I upravo usled te njihove hiper­produkcije ja nisam upeo da se setim kojom su pesmom počeli. Znam da su imali odli­čan uvod koji je bio sastavljen od brzog i efikasnog mixa nji­hovih najpoznatijih pesama, ko­je su se preplitale i ulazile je­dna u drugu. Zato sam i pre­po­znao uglavnom one starije pes­me, one za koje su rađeni spo­tovi ili one sa poslednjih par al­buma, jer su mi oni nekako najsvežiji u sećanju. Tek kasnije sam, gledajući snimak koji sam napravio, utvrdio da su počeli sa "In the Presence Of Enemies", pesmom koja ot­vara pretposlednji album "Systematic Chaos". Sa najnovijeg albuma čuli smo dve koje počinju sa A: "A nightmre to remember" i "A rite of passage". Sa onog pre njega "Con­stant Motion" (znam po spotu). Prepoznao sam i nešto laganije a starije "Spirit Carries On" i "Hollow Years". Čuli smo i neizostavne glasove - "Voices". "Panic Attack" (sa Octa­variuma), a i "Learning To Live" (sada sam već počeo da se oslanjam na snimke koje sam napravio). I naravno neizbežna "Metropolis" ( (Šta? Svirali su Motorhead? O.p. D.V.). Za bis je ostavljena "As I am (Train of thought 2003.)". I kada su svi očekivali "Pull Me Under", iznenađenje - kraj, nema više. Dobro. Ipak je to znatno više nego što su pružile zvezde u dve prethodne večeri. Dva sata i deset minuta. Za DT - sića. Znaju oni da teraju i po 3 sata. Ovoga puta su se više opredelili za relativno novije pesme, mada je bilo i starih, već oprobanih. Verovatno im je dosadilo da sviraju stalno jedno isto. Ali ne bu­dimo nezadovoljni. Lepo je bilo ponovo videti DT. Najviše su im se, od prisutnih 15-ak hiljada fanova, obradovali oni koji su ih gledali prvi put, kao i njihovi verni fanovi. Mislim da sam ja ipak, još uvek, ovo drugo. I pored sitnih zamerki.