Posle domaćeg zagrevanja prvog dana, došao je red na strani program glavne pozornice.
Manic Street Preachers, Velški trojac sa dva pridruže­na člana na gitari i klavijaturama. Uspeli smo stići na početak, a iznenađenje je sledilo odmah, jer to je bila "Motorcycle Emptiness" jedna im od najpoznatijih i najzvučnijih. Bilo je već dosta ljudi (oko 22h) i dok je trajalo probijanje na bližu distancu, prvi utisak je bio jako jako dobar. Sa prepoznatljivim akordima izronila je tada "Your Love Alone Is Not Enough". E, fakat bih se pojela da smo kasnili. Nisam bila sigurna hoće li to i svirati, kad... neočekivano raspališe sve od starta (nije to naravno isto bez odlične Nine Per­sson iz Cardigansa, ali mora se... i bilo je dobro). Ma, sve je bilo poprilično čisto i drsko. Usledila je malo starija "Peeled Apples" pa "Tsunami"... Set se opravdano bazirao na starijim stvarima, uz svega nekoliko noviteta.
Ovaj alternativni trojac sa desetak albuma iza sebe uvek je nekako bdeo u senci glavnih dešavanja, sa tekstovima značajnih dubina, bezmalo prošaran jakim političko-psiho-socijalnim porukama, sa dovoljno očuvanom dozom pri­mamljive mistične romantike, zabašurene među stihove i melodije. James Dean Bradfield za vokalom (da, ovaj Ja­mes Dean čini se buntovnik sa pregršt razloga u džepo­vima), Sean Moore (bubnjevi) i još uvek rekonvalescent Nicky Wire (bas) elegantno glamurozan, za mikrofonom ob­motanim egzotičnim perjem (sevnula mi je odmah slika Duran Duran i "Rio"). Usledile su "Ocean Spray", "Faster"... James Dean proverava ima li Britanaca u publici i ozbiljno ih opominje "behave yourself... pazite na ponašanje i ostavite grad čist!". Da, to su Ma­nicsi, up yours! "You Stole The Sun From My Heart", napukline glasa parale su osve­žavajuće veče...
Utom je počelo kapati sa neba, što je obradovalo sve ki­šo­ljupce. Kad je završila pesma, James je skinuo beli Gibson, uzeo akustaru i spremno ispalio stari klasik "Raindrops are falling on my head" uz aplaudiranje i smeh publike... Bio je to spontani uvod u sledeću "Everlasting". Kiša se ubrzo povu­kla, pa su nastavili "Autumnsong", "Stop In The Name Of Lo­ve / Motown Junk"... Sa izuzetkom bubnjara, svi su ispro­me­nili nekoliko instrumenata (James čak četiri-pet gitara) dok je gospodin za klavijaturama još prelazio na daire i saksofon. Bitno je reči da su MSP imali daleko najbolji i najjači zvuk od sve dece na Exitu (sa možda izuzetkom the Prodigy po reči­ma drugih svedoka), i ni u jednom momentu se nisu pre­ne­magali, otaljavali niti pokazali bilo kakve znake "negativiteta". Sjajna komunikacija sa pu­blikom, izlaženje do same ivice bine, drsko ispitivački pogled ka prvim redovima uz nisko njihanje s noge na nogu, dok su rifovi nepogrešivo iskakali jedan za drugim, stva­ralo je odlične utiske. "A Design For Life", sa karakterističnom frazom iz Velških kra­jeva... Pravac "alternative" mi je uvek bio pomalo nejasan... dobro je što Manicsi, iako (s)padaju u taj koš, i na albumima možda zvuče ovako i onako - uživo ništa ne ostavljaju nejasnim i nedorečenim.
Sa energičnim skokovima, začinjenim po­letnim "1..2..3..4!!!" sjajno istempiranim na prelazu iz soloa u refren, publika je držana na tankom ledu iščekivanja. "You Love Us", "Little Baby Nothing"... Moja blago po­zitivna očekivanja behu itekako nadma­še­na. Predstavljanje benda značilo je da se bliži kraj. James je primetio da imamo vrlo lepu zemlju (sve sa pridevom "f**king" u izjavi), poručivši da je čuvamo... Lepo od njega, samo bojim se da to nisu čuli oni koji drže pozicije moći. Srećom pa i ne za­visi baš sve od njih. Dobro znana "pričerska" pesma apela za kraj, "If You Tolerate This Then Your Children Will Be Next". To bi se nekako posebno dalo odnositi na nas, ne. Naklon, pozdrav i kraj - gudbaj. Najbolje što je Exit dao ove godine.
Trebalo je ostaviti utiscima da se slegnu, no među­tim... festival žuri dalje. (A gde, ko bi to znao). Glavni stejž, nešto kasnije - Korn. Kalifornijski pioniri nu me­tala premijerno u Srbiji. Po mnogočemu specifičan bend, ujedno i bend koji nije baš zastupljen u mom dijapazonu, ali svakako vredan da se uživo prostudira na (donekle) bliskom odstojanju. Kako je bila gužva-kiša-mrak-blato, odlučili smo zadržati se negde na srednjoj distanci, gde je ujedno i zvuk trebao biti lepši - ako to ne zvuči apsurdno kad su Korn u pitanju. Počelo je oko ponoći sa sporim instrumentalnim uvodom, na klavijaturama i bubnju. Dok je kiša upotpunjavala skoro sablasnu atmo­sferu, pratili smo dešavanje većim delom preko video bima. Gledajući zaista vrsne mahinacije palicama, simpatičnog plavušana za bubnjem morala sam otpustiti jedan istinski "Vau... ". Ray Luzier, relativno nov čovek u bendu, ali zapravo je sve samo ne "nov", budući da je godinama pokrivao i potkivao zvuk na albumima David Lee Roth-a, posle Stone Temple Pilots, Army of Anyone, etc.
To je bio dobar početak. Uskoro su se i ostali pojavili i nu metal-iranje je moglo krenuti, "Here to stay", "Falling away from me"... pored Ray-a i dva back-up člana, originalna trojka od po­četka "Munky" Shaffer (gitara), "Fi­e­l­dy" Arvizu (bas)... i Johathan Davis - u maskirnom kiltu, grčevitim glasom i tikovima izlivao je tešku (i za mene ipak dosta depresivnu) poetiku Kor­na, šetajući binom, preko omanjeg orijentalnog tepiha... u prvoj polovini nije se uopšte obraćao publici, a onda je najednom upitao kako se zabavljamo... reak­cije publike očekivano vrlo dobre i kako je nastup odmicao sve je više ljudi nadolazilo... uskoro je i kiša stala. Tradicionalno, osmi (sa)putnik Korna - umetnički stalak za mikro­fon u obliku metalne djeve... (švajcarskog umetnika Hans Ruedi Giger-a, a naravno in­spirisan likom iz filma, gde je čitava plejada velikana bila predvođena Ridley Scott-om). Stalak je prilično fleksibilan, koliko ga je Davis samo cimao... dobri su mu "federeri", ipak je to švajcarska proizvodnja! (O bože... šta li bi tek Howard Stern rekao na to? Jedna takva u "live" programu... to bi bilo dramatično). U nekom momentu pauze, Davis je zasvirao gajde... nisam sigurna za redosled, ali svirali su još "Y'all want a single" sa pozivom masi da se pridruži u refrenu "f**k that" (za to bar ne treba dvaput pitati), "Freak on a leash", "Coming undone"...
Zvučna slika Korna bila je u početku pomalo kondiciona vežba za tonca, mislim da nije bio iz njihove ekipe, jer je proteklo gotovo pola nastupa dok je uspeo da izbalansira i podi­gne vokal... bez obzira što Davis io­nako sam sebe prigušuje, ostali su ga u prvoj polovini nastupa nadja­ča­vali... Velemajstor Ray je obogatio pesme malo većim brojem udaraca nego što je to u originalu činio nje­gov prethodnik (ne propuštajući da dohvati i onu bušenu činelu kao švjcarski sir). Mnogi favorizuju Silveriu, mada, o uku­sima je bespotrebno raspravljati, bitno je da svaki ima kvalitet, bez obzira na postojeću tehniku i stil. Svoje sirovo grmljenje presekli su kratko sa obradom Metallice "One", a posle i "ciglom" Pink Floyda... kratka pauza do bisa pa "Blind"... i bila je još jedna ili dve čini mi se. S moje strane, bilo je to interesantno za odgledati. Ali, za sve koji vole Korn, ovo je sigurno bilo veče za pamćenje.
Ostalo je je još ispratiti nastup ZBL, koji su čini se, zbunjevitom metodom slučaj­nog izbora pri zatvorenim očima, dobili ma­nju binu no ikad, pozicioniranu u jednoj od uvala Tvrđave (... spremni za napad ili šta?). Oko 4 ujutro. Kiša je već popustila i Lijevci se pojaviše da liju umesto kiše. Dok su se još nameštali improvizovali su instrumentalno Jacksonovu stvar "Bad" (to su radili još neki izvođači, dakle, Michael je bio specijalni gost festivala shvatili smo). U najavi je pisalo akustična svirka međutim... odmah su obavestili auditorijum da to ima da ne bude tako. Set lista presek starih i novih stvari sa improvizacijama kol'ko voliš... Orijentalni ambijent stejdža "roots and flowers" privukao je dosta stranaca koji su se raskomotili u čarima blata (kažu le­kovito je), i očigledno uživali u muzičkom programu koji se tu odvijao već neko vreme. Počelo je s naslovnom numerom albuma "Ukleti salaš". Usviranost na nivou, a zvuk, pa... koliko je to u ovom orijentalnom spa-centru moglo da se izvede, dakle... ne baš uravnoteženo. Slavku nije dugo trebalo da otpočne šou program, pa je počeo prozivati dvojicu veselih Engleza potpuno premazanih blatom, sa svetlećim rogovima na glavi, da su "strava i užas" lično.
Rado su se popeli na binu ne kapirajući baš najbolje šta se de­šava, dok je budno oko (Budino oko?) redara pratilo situ­a­ciju sve vreme. Istovremeno, gore na Fusion stejdžu, svirali su Hladno pivo... baš znalačko preklapanje nastupa. Momci su na­stavili prženje "Ladi ladi lom", "Buži fajter", itd. (umesto Marte došao je novi bubnjar)... Na kraju su krenula razna pridruživ­anja iz publike, čak je jedan tip progurao napred Japanca vičući ovo je Bruce Lee! Tako se i Bruce popeo, uz prateći ritam svojih imenjaka izveo plesnu tačku kung fu poza... posle je vrlo komi­čno priznao da pevati ne ume. Cirkus... Zabavan nastup za Li­jevce - s obzirom na situaciju za nešto ozbiljnije i nije bilo me­sta. Bilo je već prilično hladno, mokro i (s)umorno jutro.