Povratak na mejn i Kraftwerk.
Dizeldorfska četvorka, ako se ne va­ram po drugi put kod nas. Nisu na­ravno mahali kao sumanuti i uzvi­ki­vali Guten Abend Serbia, niti bilo šta slično, jer reputacija je njihova poz­na­ta, bez ikakvog intimiziranja sa ja­v­nošću, osim putem muzičkih maši­na. Od 22h pa nadalje publika je bila spremna za upijanje iskusnih indu­stri­j­skih impresija, "We Are the Ro­bots", "Autobahn" odvijalo se sve ta­č­no i precizno, sa efektnim vizuelnim promenama koje su se odigravale na video bimu u pozadini (i na njima samima) logički prateći put set liste... "Radio-Activity", pa najhitičnija (kako taj izraz gotovo uvredljivo zvuči u njihovom slučaju, bolje reći najučinkovitija?) -"Das Model"... koja mi se još davno i svojevoljno urezala u sive ćelije, sa svojim čudnim "in­truderskim" prizvukom. Bez obzira na ranije menjanje članova postave (članove odreda), njihovo elektronsko muziciranje ne trpi promene. Kroz krošnje Petrovaradina razlegalo se hibridno zelenim glasom "Music non stop". Ogoljenost i doslednost bojila je ušesa.
Fantastično, ili... fantastično besmisleno, već kako za koga. Za mene dobar izlet, ali na kratke staze isključivo, tek toliko da mogu opet oduševljeno pomisliti - Sweet home Rock 'n' Roll! Ovaj treći dan inače, prošao mi je u društvu vrlo drage beogradske ekipe, tako da i oni neki dosadni momenti koji se podrazumevaju kod elektronske muzike, ovom prilikom bili su volšebno izbegnuti, pošto smo upale baš tada u međusobnu nenadanu diskusiju o (ne)linearnosti vremena, subkulturi i tristo čuda, te je Kraft četvorka (e to je bilo fantastično) u pozadini sa svojim "Trans-Europe Express", "Tour de France" i drugim, dobila neki obojeniji i življi smisao. Kako tehnika grabi napred, a industrija je čvrsto drži za ruku, (dok ekonomija negde krizira), dobro je pitanje, kako bi izgledao njihov nastup za nekih dvadeset godina? Možda bi zvučao nepromenjeno... ali izgledao(?).
Gužva je postala nesnosna, bila je skoro ponoć i vreme za gospodina Moby-a. Najžalije od svega mi je pa­lo što su u isto vreme na Explosive stejdžu bili švedski Deathstars. Ola­ko se nadah se da ću uspeti za­kačiti bar deo, ali to se ispostavilo nemo­guće, na mejnu se nije moglo pro­pi­sno ni stajati a kamoli probijati kroz sve te ljude, tako da je taj eks­plozivni plan prosto implodirao u gu­žvi. Gu­ra­nje, zviždanje, "palačinkova­nje"... ni­je više bilo moguće tu opstati, pa potražismo drugo mesto. Kada je Moby izašao, nije se ni video ni čuo od urlanja... tek kad smo našle neko normalnije mesto negde levo, predahnule smo.
Nažalost ni odatle se nije mnogo videlo i zvuk je bio dosta nečist, dok je sa bine do­piralo "In My Heart'', "Raining Again", "Why Does My Heart Feel So Bad''... pa "We Are All Made Of Stars''... uglavnom se držao gi­tare, povremeno prelazeći na perkusije.
Ogroman aplauz usledio je posle Moby-evog izvinjenja za američko bombardova­nje, i iskazanog olakšanja što su bivšeg, najgoreg u istoriji predsednika poslali na­zad u njegov (naravno f**king) Texas... Pa, svaka čast gosn Moby. Tu je negde bilo vreme da me po drugi put zabole uši od "tihoće" pesme na koju se čekalo - jedna istinski anti-gravitaciona "Lift Me Up"... (nije uradila ništa?) Kao da je bila iza sedam gora i mora oduvana... Međutim oni koji su bili na sredini posvedočili su suprotno, tako da smo na Moby-u očigledno podlegli gužvi. Posle sam se uverila na nekom snimku da je odatle stvarno sve delovalo fenomenalno... dakle zaključak je da se Moby-u ne može ništa pri­govoriti - i zbog toga mi je drago. Zahvaljivanje i poslednja stvar posvećena svim stras­nim party-anerima, "Feeling So Real". Vrsan back vokal (black vokal) u vidu zgodne crnkinje (da li su ikad crncima i trebale "usluge" ozvučenja? Mislim da ne) popravljao je opšti utisak i to je bilo jedino što se čulo baš čisto i prodorno do našeg "levog krila".
Proteklo je dosta vremena dok se gužva pro­redila... I u tom intervalu uspeli smo da nađemo neke izgubljene stvari, i naše i tuđe (telefon i sočivo, svako je dobio svoje), tako da je bilo razloga za vel'ku radost. Posle kraće šetnje završismo na Explosive stedžu, s namerom da odgledamo beogradski Abo­nos u 3.30h. Tamo je bilo večih kašnjenja te smo stigle čak dva benda ranije... novosad­ski industrial bend DreDDup je bio negde 3-4 pesme pred kraj i svima se dopalo kako to zanimljivo i sirovo zvuči... baš ne favori­zujem taj pravac, draži mi je gotik, ali dobro. Posle celovečernje blagosti zvuka, ovo je grunulo. DreDDup ispraćen aplauzima, a onda izašli su neki mračni likovi sa frontmen­kom, i nameštali su se zaista predugo... U međuvremenu je već počelo da sviće, kad je izašao basista Abonosa (Tomaš) i pridružio nam se u publici (koje je bilo sve manje i ma­nje) rekavši opušteno da će njihov red verovatno oko 9-10 ujutro... Blago iziritirani odu­govlačenjem počesmo izražavati zajedničke sumnje da ovi išta vrede, no konačno poče­še. Posle minut-dva samo smo se pogledali, i složili se da, hm, pa ovi uopšte ne zvuče loše?... Bili su to, kasnije saznasmo, Omega Lithium (isto industrial), iz Istre. Ipak bilo je to previše za taj dan/noć, i posle dve-tri pesme rešismo da dignemo sidro.
Ceo današnji dan je (muzički) bio pomalo u znaku neispunjenih potencijala... ali zahva­ljujući dobroj otkačenoj ekipi i svim ludostima (u koje ovde bolje ne zalaziti), treči dan je na kraju za nas, u celini ispao veoma bogat i pozitivan.