Bez želje da odlaze i vraćaju se na bis, fin­girali su ga samo okrenuvši leđa, čekajući na ovacije za "povratak". I tako usledila je is­toimena "Madness", pa "It Must Be Lo­ve"... Mad­ness, ništa posebno za videti, bolje i po­uzdanije je odvrnuti player. Ljudi su već pre njihovog kraja počeli da se sli­vaju u velikim "količinama" ne bi li dočekali the Prodigy, pa se trebalo skloniti odatle što pre, jer posle ta­ko nešto ne bi bilo mo­guće (po rečima dru­gih svedoka the Pro­digy su imali najpo­se­ćeniji nastup na festu, prilično dobar).
Fusion stejdž i još jedna britanska muzička porcija, Buzzcocks. E, tamo nas je dočekao Marchello, koji još nije bio priveo stvar kraju. Pa, Marchello je prilično ozbiljno zvučao. Po­sle pauze, iskusni matorci iz Manchester-a, Buzzcocks vrlo raspoloženi - počeli su neo­čekivano energično i nisu prekidali taj tem­po do kraja. "Fast Cars", "Sixteen", "Autono­my"... njihov pop punk-rock privukao je sas­vim pristojnu skupinu ljudi i uspeli su da iznenade sve prisutne mladalačkim duhom i ponašanjem...
Pete Shelley je iz svog mirnog stava držao glavni vokal, dok je Steve Diggle s pravom prigrabio većinsku pažnju auditorijuma na sebe, skačući i mlateći po gitari kao da ju je jutros kupio i sad je isprobava, laćajući se i sam mikrofona tu i tamo...
"Whatever Happened to... ?", "What Do I get?"... starija publika je dobro poznavala većinu stvari. Na Fusionu, bas je redovno po­dig­nut malo više nego što treba... ali bolje i to nego da sve ode u maglu. Bis se nije smeo ispustiti, vratili su se ozareni, sa "Ever Fallen in Love... " i "Orgasm Addict"... Diggle je na kraju pošao da baci gitaru, činilo se da će odleteti u paramparčad, ali to je bila dobro uvežbana mahinacija i posle leta od nekoliko metara, dočekale su je sigurne ruke čoveka iz backup ekipe. Gitara je ostala vlasniku, ali bubnjar je zato darovao palice u publiku... Bilo je to drugo pozitivno iznenađenje festivala ove godine (prvo beše Manic Street Preachers).
Kratko muvanje naokolo i opet naz­ad na isto mesto, na švedski alter­nativni, indie rock... (štagod), koji je još od ranije putem tv-a delovao vredan provere, Mando Diao (Mando jao?). Baš tako, ispostavilo se, upr­kos dobroj volji i želji, da je utisak bio upravo "jao". Pa da, tv ume pre­variti. U publici su bile dobrim delom devojčice, koje su vrištale, na praznu binu... tu je već moglo postati sum­nji­vo. Dugo se čekalo da se stvari na­meste, i MD se naposletku odlučiše. Pa, momci jesu simpatični, ali zvučali su dosad­nji­kavo... Svirali su "Sheepdog", "Dance With Somebody" itd.... ali posle svake pesme su pravili pauzu maltene odlazeći s bine, kao da su se umorili (što je malo verovatno), ili da namerno skraćuju vreme nastupa (dosta verovatno) ili prosto imaju lošu teatralnu konc­ep­ciju (definitivno!). Videh ja lepo da ništa od toga... Dvojica glavnih frontmenovaca su se smenjivali u pevanju, a jedan je želeći da dodatno animira vrištanje, skandirao 5-6 puta uzastopce "exit festival" (valjda je zaboravio u kojoj je zemlji ili je smatrao da nije bitno) sa povratnim urlicima iz mase. Nisu utisak mnogo popravile ni dve crnkinje na pratećim vo­kalima i dodatni perkusionista. Onda su nešto prlično nevešto i neuverljivo prozborili o to­me kako znaju da je naša zemlja u prošlosti prolazila kroz teška vremena, i da žele sle­deću pesmu posvetiti nama,"Live forever". Posle je bila "High Heels" i još neke... Možda ja opet imam problema sa razumevanjem te alternative... ali hvala lepo. Eto, jednu koja mi se dopala "Long before R'n'R" nisu izveli večeras... a možda i bolje. Ličili su na grupu zgodnih manekena... i nažalost to je sve!
Zaključak je bio, ispod (iovako skromnih očekivanja), Mando Diao - Mando ćao.
Isto mesto, malo kasnije, Atheist Rap (04.00h.) Posle predaha, sa obližnjeg brdašca pružao se panoramski pogled dole na gu­sto ispunjen prostor ljudima koji su uživali u šutkama, pivu i ostalom uz Atheiste, koji uvek uspevaju da naprave dobru atmo­sferu. Kraj festivala se polako osećao po praznim štandovima, mnogima koji su naokolo sedeli i ležali iscrpljeni, naravno te­pihu zgužvane plastike, i slično. Odgledali smo Atheiste do kra­ja, a sunce je upeklo bacivši neko novo svetlo na Tvrđavu dok su se posetioci polako razilazili.
Nekima nije bilo dosta pa su se još rasvirali u šatoru bek­stej­dža... možda fest traje i peti dan?
Da... What a monday morning.
Epilog. Ne znam šta reči zaista osim, da bi bilo lepo videti jedan dobar Exit. Dobar u celosti. Sa manje negativnih stvari... kojih uvek na kraju ispadne previše. Sa više kulture, normalnom zdravom kampanjom, i sa verovatno manje publike, jer Tvrđava trpi - i sama publika trpi jer je kretanje i samo uživanje u nastupu bitno umanjeno... Kad se na kraju stvori milion ljudi na njoj, potopiće je... a to valjda ne želimo. Festival sa nižim cenama, ma­njim ali kvalitetnijim brojem izvođača... normalno organizovanom satnicom (bez učes­ta­log poklapanja istih žanrova), itd. itd.
Od toga smo, jasno, sada daleko... Ali, eto. Bio bi to napredak.