Tradicionalni avgustovski (a baš tada i treba s obzirom na ne­suvisle temperature, mada više ni to nije sigurno) beogradski festival piva opet donosi takođe tradicionalnu (poprilično new­suvislu) kombinaciju bendova koji zabavljaju pivopije i rado­znale posetioce.
Neću pisati o tome, jer me to delimično i nervira. Ovo je ipak festival posvećen najvažnijoj (pored vode) tekućoj stvari na svetu. I dok ima pive biće i muzike, kakve takve...
Neka iznenađenja ne treba ni očekivati, važno je da Raja (za­jedno sa Gajom i Vlajom, Natom, Zlatom i dovraga kako se zove ona treća? Lata?) budu zadovoljni, a za to su potrebni provereni partimejkeri. Psihomodo Pop to jesu. No pre njih na bini bar u momentu mog dolaska na tlo festivala (tog trenutka stidljivo is­punjenog sa svega 5.000-6.000 hiljada ljudi) bili su the Spanks, bend o kome se dosta piše u dnevnoj štampi proteklih nedelja. Kako i ne bi kada je bubnjar i idejni vođa benda moj dugogodi­šnji prijatelj i rock pregalac Ivan Ivačković. Osim pisanja eviden­tno je da mu i bubnjanje ide od ruke i noge. Bend je klasičan rock trio, koji s obzirom da ima dobro izgledajuću pevačicu, s do­brim glasom pritom i sve to vuče na zvuk koji neguju The Donn­as ili veteranka Joan Jett (iako sami autori citiraju The Hives i Iggy Pop-a). Sve je tu jasno, čvrsto i konkretno (i na Engleskom jeziku... samim tim...).
Dve i po pesme koliko sam odslušao i odgledao, bile su iznad mojih (a verujem i nji­hovih) očekivanja. Nadam se da će The Spanks potrajati i da će dečje bolesti proleteti mimo njih. Karijera na ovom podneblju je ionako stvar trenutka i marketinga.
U toku potrage za nekim novim pivom i jurnjave po štandovima koji su kao po komandi počeli da nude razna piva vočnih ukusa, na bini se dogodila i Aleksandra Pil­eva, ubavo devojče makedonče. Treba i oni Negativ da imaju, za­što samo mi da uživamo u tom pristupu muzičkom.
Pred kraj na­stupa odsvirali su i "Whole Lotta Love" prepevanu, te mi je to pokvarilo poprilično ukus "Ježeka" (dobar logo) koji i nije toliko hrđav. No, treba razvijati dobre odnose, te mogu da kažem da je Pileva bila korektna i ništa više od toga. Tada je već bila primetna mi­gracija ka ograđenom prostoru na kome se odvijao beer fest. Neverovatno je to kako miris piva može da privuče toliku količinu ljudi, a posle se polovina njih u raznim drugim varijantama "femka" i pije nešto sasvim drugo, treće četvrto...No, dakle reka ljudi se sli­vala ka prostoru ispred bine, a reka piva je proticala dok je reka mirno tekla i nosila tihi zvuk dalje niz obalu.
Isti taj zvuk je i dalje bio tih(i) (pajtaš od Prleta) i kada su Psihomodo Pop počeli svoj set, pred 150.000 ljudi kako je Gobac Davor primetio. Jeste, bilo je ljudi (koji su već po­činjali da budu ludi), ali ne baš toliko, a koliko ih je tačno bilo nikada i nećemo saznati, uostalom koga je briga za to, bilo ih je preko nekoliko, što je inače uobičajena prilika na malim svirkama, a ovo je velika svirka samim tim i situacija je mnogo drugačija. Bitno je bilo da je "Telegram Sam", pesma pokojnog Bolana Marka (e to je dobar prepev, a ne ono prethodno) uvodila publiku u svet rock-punk-rock zvuka koji Psihomodo Pop neguje već 26 godina (sve zajedno s usponima i padovima). Svesni činjenice da sviraju na festivalu gde je zabava jedino bitna, tako su i koncipirali svoj set. Već druga "Volim crtane filmove" (parafraza na "Oh I Love Her So" Ramonesa) je napravila dobru podlogu za njihovu najbolju pesmu ikada "Nema nje (zauvijek)" koju su doduše malo osakatili sa reggae-delom, ali neka im bude. I voleo bih da im to ne pređe u naviku, ali reggae je čudna boljka. Ovaog puta im se dalo oprostiti. Gobac je sasvim dobro obavljao posao frontmena, veseo, razigran i spreman za komunikaciju sa publikom. Bend je za razliku od njihovog prethodnog nastupa na istoj manifestaciji (beše valjda 2007-e) zvučao energično. Gitare su zvonile i maršali brujali (i dalje nedovoljno glasno, to je valjda ta peticija protiv buke, šta li?, a splavovi ne smetaju?) i bog je čuvao Psihomodo Pop. Došlo se i do "Fride". Ta pesma i dalje zvuči dovoljno uzbudljivo, njeno diskografsko punoletstvo joj nimalo ne odmaže. "Frida" je sada jedna iskusna dama i to je primetno. "Volim samo sebe" je očekivano izazvala neviđene ovacije, dok je "Osećam se haj (mozak baj baj)", mogla i da posluži kao neformalna himna festivala za sve koji su popili više od čet'r' vrste različitog piva, i koliko uopšte čaša piva traje u proseku? Jedina nova pesma bila je "Totalno zlo", i to je prošlo sasvim dobro jer su na istu nadovezali "Pinokio" i "Nebo". Tako se pravi "best of" nastup, bez greške sa ponekim uvaljivanjem, čisto da se opipa teren.
Egzibicioni deo programa po kome je prvenstveno Gobac bio poznat je daleko iza njih (to u Beogradu beše poslednji put u bašti SKC-a, negde 1989?, ako me memorija pamćenja dobro služi). Bend je sada siguran & uigran, precizan i čvrst. A kada je sve tako onda se i vidi zadovoljstvo na bini i te vibracije se vrlo primetno prošire i na publiku, koja je do kraja mogla da uživa (de­ranje & pijenje & pijenje & pijenje) uz "Natrag u garažu" zači­njenu zvucima Španije (i dalje smelo i odgovorno tvrdim da je Estrella Damm odlično pivo), "Ramonu", "Milu", te neočekivanu "Starfucker" i za sam kraj ostavljenu "Sexy Magazin".
Odličan nastup, odličnog benda koji je prošao sve i svašta i ugurao sve i svašta u "svoje" pesme a ostao dovoljno vitalan da može da prodrma i svih (ma neka mu bude) 150.000 ljudi. I to nije stvar neke nostalgije, to je samo stvar kontinuirane karijere i predanosti muzici, malo je takvih slučajeva da­nas. Instant uspeh donosi i instant zaborav (na svu sreću niko još nije osmislio instant pivo). Meni to beše sasvim dovoljno za ovogodišnji Beer fest, na galeriji i nije tako za­bavno, a gužva je bila prevelika. Neka tribute bendovi čekaju i dalje... Samo jedno pita­nje za kraj - zašto? Ali dovraga zašto pivo u velikoj večini slučajeva nije 'ladno, ta nismo mi Britanci, a i oni su već odavno prestali sa tom čudnom navikom.