Zeznuli su me ACDC. Nisu mi najomiljeniji bend.
Njihove pesme volim manje nego pesme Def Lepparda, Po­isona, Mötley Crüe-a. A ipak, takav su utisak ostavili nastupom u Beogradu da mi sad svi koncerti izgledaju bleđe.
Iako sam ih gledala sa tribina (nema lepotana u bendu koje bi trebalo videti izbliza) sa pregledom na ceo stadion, utisak je bio veličanstven. A uglavnom mislim da je pravi doživljaj tek ako sam u gužvi, u prvim redovima.
Tema je Mötley Crüe (u okviru Crue Fes­ta 2), ali evo uvoda (objašnjenja) zašto je izostao izveštaj sa koncerta održanog dve nedelje pre toga: Cheap Trick, Poi­son i Def Leppard. Bret Michaels me je razočarao potragom za pravom ljubavlju (real love kolko je i reality TV real) u rea­lity show programu Rock Bus. Čak sam videla oglas u kom traže ženske za 3. sezonu serijala. Ipak i dalje volim stare dobre hitove Poisona. Volela bih i nove, samo da ih prave. Def Leppard nisu imali odgovor publike. Sve pesme su zvučale kao balade. OK, neke i jesu balade. Ali ni uz "Hysteria", nema histerije. Nema nikakvog ushićenja. "Photograph" je izazvala malo više buke. Amerikanci kad krenu na koncert kao da krenu na kampovanje. Samo čekam šator da izvade i da zaborave na muziku. Važno je da su tu čips i dips. Na Leppard sam ušla na press. Na Crüe me mrzelo da pokušam da uđem na press, a da na kraju opet prođem na lepe oči ili duge noge, pa sam kupila kartu. Svake srede general audience ticket za sve koncerte koje organizuje Live Nation (a koji veliki ne organizuju?) karte su 10$. To može samo u Americi.
Nisam stigla na Charm City Devils (zastrašujuce, ja bih kampovao da ih vidim, o.p. D.V.). Znam da ih urednik voli i ja bi ih odslušala da nisu počeli sa nastupom pre nego što je bio najavljen početak koncerta. Gledala sam CAVO i REV Theory na Monster Energy bini pred kojom su bile šutke. Nisam to videla još od koncerta Aerosmith u Napulju, gde sam bila u prvim redovima, a onda bežala što dalje, da ne budem ugažena. Teško mi je da komentarišem bendove čije pesme prvi put čujem. REV Theory ima gitaristu koji me je držao pažnju jer sam pokušavala da ukpairam da li podseća na Sebastian Baha (ex-Skid Row) dovoljno da bih rekla da je lep. Tamnokos i minijaturan u odnosu na pomenutog Baha bio je jedini član benda koji me je zaintrigirao, ali nije mi se učinilo da će od njega biti zvezda. Kad sam videla da se "zove" Rikki Lixx, pomislila sam da ne zaslužuje da bude na bini, ako je več toliko nekreativan.
Theory of a Deadman, Drowning Pool i Godsmack su bili predigra za Mötley Crüe. Godsmack ima veliku publiku. Zvučali su odlično. Mnogi su sklopili svoje stolice i krenuli kući nakon njihovog nastupa.
Došla sam zbog Mötley Crüe. Gledala sam ih na drugoj obali pre četiri godine. Još sam jednom gledala Vince Neila koji je izvodio sve Crüe pesme. Uglavnom lakše podnosim da se promeni čitava postava benda, nego pevač i Vince je dobar, ali suvišno je reći da je sa Mötley Crüe postavom bolji. Za mene je glas bend. Ali bend su i pesme, melodija i nije Vince taj koji stvara muziku. Ne umem ja to da razdvojim: gitara, bas, bubnjevi… Za mene postoji muzika i sviđa mi se ili ne.
Pre nego što sam krenula pročitala sam da se Tommy Lee malo igrao sa vatrom, a ko se igra sa vatrom, ne može da svira bubnjeve… A baš mi se dopala njegova solaža u San Diegu.
Na binu su izašli u 9 i 17 (a sve je trebalo da se završi do 11). Počeli su sa Dr Feelgood i izveli čitav Dr. Feelgood album. Vince je najavljivao pesme, ali ne po imenu. Sada poslednja pesma sa prve strane albuma. Prva pesma na drugoj strani albuma (za one koji se ne sećaju: kasete i ploče imaju dve strane).
Tommy se prvo pojavio da kaže da je dumbass i da se opržio pa neće baš mnogo svirati. Publika je već primetila da je tu neko drugi, a Vince ga je predstavio: Frank Zummo from the Street Drum Corps. Sledeci put je Tommy došao da podeli sa publikom Jager. Sipao je piće u čašicu, dao je nekom u publici i rekao prosledi dalje. Ovaj put nije tražio ženama da pokažu sise (što one rado rade dok sede na ramenima svojih frajera). Medicinske sestre koje su predstavljene na press konferenciji, naravno, nisu samo ukras ili igračke na sceni i iza scene. One su prateći vokali, igračice, u kostimima nasty girls. Kako bi rekao Vince - thanks god for nasty girls.
Na press konferenciji su rekli da neće pevati shitty new songs. Ovo je lista pesama koje su izveli: "Dr. Feelgood", "Slice of Your Pie", "Rattlesnake Shake", "Kickstart My Heart", "Without You", "Same Ol' Situation (S.O.S)", "Sticky Sweet", "She Goes Down", "Don't go Away Mad (Just Go Away)", "Time for Change" (iza čega sledi change u izgledu bine), "Wildside", "Saints of Los Angeles" (prošlogodišnja, ali nikako shitty pesma), "Live Wire", "Shout At the Devil".
Vince je mnogo (dobro) vrištao. Marsovo soliranje nije smetalo mojim ušima, ali ne bi mi smetalo ni da je preskočeno. Bilo je pirotehnike. Kao u pozorištu, scenografija se menjala. Volim što su i za gledati i za čuti, ali samo ko je bio blizu mogao je nešto da vidi. Osim u prvih nekoliko minuta, video bimovi nisu prenosili ništa. Na njima su se mogle videti samo razne boje.
Uz neke pesme publika peva. Nema vrištanja za bis. Zna se da je sve po propisu i da će biti bisa. Ali zar nije i vrištanje po propisu?
Za bis je ostala "Home Sweet Home", uz veliki beli klavir na sred bine i Tommy Lee-ja, a onda pesma zbog koje sam zavolela Mötley Crüe, a nije "Boys boys boys". Poslednji put je na binu izjurio motor, ovaj put samo "Girls, girls, girls". Čudno kako to na srpskom ne može dobro da zvuči. Kad neko peva o medenim curicama i kaže ljubio bi ih sve, dobijemo Reginu, a ako su tu medicinske sestre ili zubarke onda to zvuči kao sve samo ne rok (a baš je glem ime Ruž).
Mislili smo da je kraj, ali Tommy Lee istrčava da hip hopom isprati rok publiku. I to nije kraj. Vreme je za after-party. Vince Neil ima svoj lokal na nekoliko lokacija, a jedna je West Palm Beach. "Feelgood's Rock Bar". Ogroman, na više nivoa i nekoliko odvojenih prostora. Nisam ponela ID, ali pustili su me unutra. Možda bi trebalo da se uvredim što im izgledam kao da imam preko 21, ali ne izgledam, samo zvučim malo starije. U jednom delu se pušta tehno. Tu je bilo dve osobe. U jednom delu se igra bilijar. U jednom delu se igra. Tu je i bina. Tu su i dve igračice i dve šipke. Počelo je rock muzikom, a onda Vanila Ice i Lady Gagy. I da ne zaboravimo Majkla. O pokojniku, black or white, sve najlepše. I Bashir ga sad slavi. Možda bi i Ameri trebalo da naprave film kako je propao rock'n' roll. Ali sudeći po njihovim (novijim) filmovima (a nije da sam ljubitelj naše kinematografije) bio bi lošiji od našeg.
Naravno, gledaću Mötley Crüe opet. Verovatno negde u Americi. A volela bih, baš bih volela, da ih gledam u Beogradu.