U okviru sedmog međunarodnog sajma stripa, koji se za četiri dana trajanja rasprostirao po celokupnom prostoru SKC-a, po­vodom žurke nakon otvaranja manifestacije bila je upriličena i svirka u prostoru Living Room-a.
Dobitnik ovogodišnje nagrade za ži­votno delo u oblasti devete umetno­sti Rajko Milošević - Gera (Barselo­na, Katalonija), nekadašnji gitarista davno počivšeg Strip Blu­es benda, pridružio se formaciji koju su činile tri četvrtine po­stave novog benda takođe strip autora Bojana M. Đukića (bas i vokal) Fatalne celulitne opsesije. Džem sešn, negokako. Ge­rina fascinacija blues-om datira još od kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Oni koji su upoznati makar s delom nje­govog stvaralaštva zasigurno se sećaju i izvanredno nacrta­nog kalendara s blues (+ malo rock nastrojenim) muzičarima. Dakle, upravo to blues nasleđe je bilo i glavna muzička tema na ovom sešn-u kroz četiri pesme koliko je Gera proveo na bini. Kada se uzme u obzir da ta postava nije imala ni jednu čestitu probu, a da je sešn sam po sebi mesto za im­provizacije, kompletna slika se lako mogla dobiti. Stariji su dobrano odobravali tonove koje je Gera s merom izbacivao iz svoje gitare (ovu ne videh u Barseloni, možda je no­va?) i bavio se klasičnim blues arhetipima, uz neizbežna "baby, baby-sanja".
No, to je to standardni blues, na momente jače obojen i za ovu zgodu itekako opravdan. Lepo je vi­deti majstora stripa kako barata gitarom i vokalom (eto prošlo več četiri godine od sešn-a u "London bar"-u u Barseloni). Vreme leti neumitno...
A da vreme ne leti neumitno, već da se može i dostojanstveno ispratiti po­kazao je Bojan M. Đukić sa svojom Fatalnom celulitnom opsesijom (ja na svu sreću nemam takvu, makar se nadam da Jessica Alba nije dobi­la tu "narančinu koru"). Trojci koja je odsvi­rala sešn, pridružio se i drugi gitarista (koga bi pod hitno trebala da uhapsi "fashion police") i bend je na svojoj prvoj zvaničnoj svirci set zapo­čeo sa obradom Satriani-eve "Summer so­ng". Solidno, klavijaturista Block Out-a (to je onaj bend koji se najviše raduje ruko­met­nim prenosima), Dejan je ovde imao višestruku ulogu: gitare, klavijature i još štošta. Drčno je to izgledalo i zvučalo, no ne baš bez greške, ali prvenac je prvenac (tu opet ne mislim na rakiju). Coveri su se ređali jedan za drugim u zanimljivim aranžmanima gde je gitaristima bilo ostavljeno dosta prostora da pokažu (svakome prema svom senzi­bilitetu) kako vladaju svojim šestožičanim ljubimicama, dok je gospodin Đukić tukao iz sve snage po svom četvorožičanom ljubimcu i zbijao zgodne vokalne postavke pogoto­vo u obradi Blondie hita "Call Me".
Behu tu još i "I Don't Want To Grow Up", normalno bliža Ramones verziji nego Waits-ovom originalu, te "Blue Suede Shoes" koja je osim što je odlična pesma, izmamila i webmaster-a ovog magazina i scenaristu stripa nam izloženog na pomenutoj manife­staciji Namćora da zaigra. Retka prilika za videti, još da je neko imao peškir... eh... Što se fatalne celulitne opsesije tiče, ono što je u njihovom setu bilo najubedljivije bila je izvedba pesme "Soul Mover", one najpoznatije kompozicije (a da nije "Burn") koju izvodi Glenn Hughes. Odlično i sa mnogo više kohonesa nego Hughes, pre čet'r meseca u Domu omladine. Beše tu još instrumentala, a snimak Barcelonine utakmice se bližio, samim tim i vreme odlaska sa prvenca Fatalne celulitne opsesije.
Na sreću taman na vreme, jer je bend u tom momentu za­počeo nakon "Bože pravde" da svira obrade benda koji se odaziva na ime Petar deformisani. Nije mi jasan takav potez i sumnjam da će mi ikada biti, no do tog momenta je sve teklo po P.S.-u, pa čak i "Surfing With the Alien", još jedna od onog gitariste, koji verovatno pati što mu nijedan David nije bio ga­zda. No, neko voli Satriani-a, a ja Vai-a i to samo kao grupnog izvođača, ali to je već neka druga priča.
Iskreno zbog drčnosti i nekih lepih momenata nadam se da FCO (fudbalski klub O...) neće stati na samo ovom jednom nastupu... marvelovski nabaždarenog.