Svega je bilo ovog petka u Living Room-u SKC-a. Bilo je Bilija svih vrsta i onih normalnih i mafijaBilija i psihoBilija i garažnog Bilija. Sve u svemu četiri bilija a pet bendova, jer se šesti novo­sadski Detonatori nije pojavio na ovom Bili skupu. No, i ovoliko Bilija je bilo dovoljno za celovečernji zvučni doživljaj, koliko toli­ko uspešan i krajnje očekivan.
Iznenađenja niks, ništa, odskoka nima­lo.
Prvi Biliji behu Nick Drag & Honky Tonk Clan. Nick Drag je inače pod drugim pse­udonimima pevao u nekada aktivnm ben­dovima (danas itekako počivšim) Cross­fire i Havana Whisper, ovoga puta on je sam svoj voditelj. I to je možda i najbolje za čoveka koji ima izuzetan glas i do svih nastupivših ima najviše prava da se na­zove Bilijem N° 1, bend mu je bio prilično nagruvan, a njegovo Johnny Cash-ovsko kidanje akustare je bilo izuzetno upečat­ljivo. Pred kraj nastupa pridružila im se i plavojka sva po Bili p.s.-u, sve zajedno sa konjsim repom. Sasvim ugodno za završetak polusatnog seta. Ah, da sasvim ugodno i krajnje očekivano, ni mali iskorak ili težnja ka modernizaciji žanra.
Za to su se već pobrinuli Eichman Family, trio koji se ovoga puta predstavio publici u validnoj postavi, ali raspad kojim su osvojili publiku na "Garage Fire" festivalu je ovoga puta izostao.
Zanimljivo je da neki bendovi imaju mnogo bolji kontakt i zvuk kada ne mogu doći k sebi, nego kada su sasvim fino spremni za javni prestup. Lično znam mnoge koj bolje rade na nekim drugim agregatnim stanjima. To malo garažiranja i feedbackova je bilo nedovoljno da set učini više nego prosečnim. Pesme ionako niko i ne pamti na ovakvim skupovima. No, bez obzira na sve stiče se utisak da Eichman Family polako pridobijaju fanove u zemlji Srbiji. Na žalost to će se svesti na svih onih pedeset koji idu uvek po koncertima, slučajni prolaznici se ne računaju.


Kada smo već kod brojnog stanja, ono je ovom zgodom u Li­ving Room-u dostiglo nekih dvestotinak duša, što i nije zane­marljivo, ali mislim i da se dalje od toga nešto preterano i ne može. Uprkos tome bilo je zgodno videti bar polovinu prisutnih obučnih baš onako kako to dolikuje Bilijima raznih vrsta. A svemu tome treba dodati čak vrlo pristojan zvuk, koji nije pre­terano varirao, kako to već uspeva da se dogodi na ovakvim grupnim manifestacijama.





Luckt Marcelle i njegova ekipa, opet sasta­vljena od BG Bili veterana, više nastupa u inozemstvu nego u rodnom im gradu. I čuh da tamo dobro prolaze sa svojim klasičnim Bilisanjem. Uglavnom i oni pružiše sasvim klasičan i krajne ugodno očekivan set.


Svi su najviše očekivali od Nemaca koji se ingeniozno zovu The Tony Montanas. Da znaju ovdašnje prilike, verujem da bi iz taka promenili ime. Po njihovom flyer-u svi prisu­tni behu saznali da se ovaj poprilično kaba­sti trio bavi Mafia Bilijem. I neka se oni slo­bodno bave Mafia Bilijem ali malo više origi­nalnosti osim povremenog punkerisanja u klasičnoj rokajBili formi i malo više distorzije im ne bi bilo na odmet. Čak im ni skidanje do pasa (ne dokerova, nego do pantalona) i nije nešto pomoglo a ni preterano uzbudilo prisutni ženski deo publike. Ovako se samo videlo da imaju iskustva u pijenju piva, do­bro de, i u sviranju, ipak su Nemci kako im dolikuje preciznošću & radom imali najbolji zvuk te večeri.

Za sam kraj mastermind festivala sa svo­jim bendom Čikin bonbon, Jovandeka i dva proverena pajtaša u klasičnom raspo­loženju. Zezanje, prepuno obrada i mnogo sigurnija svirka nego prošle godine na is­tom festivalu & mestu. Da li treba reći da Grandpa candy's nisu zaboravili Misfits, ne i to je očekivano. Da li treba reći i da je Va­mpirela prizvana. Ne i to je očekivano, baš kao i "I Wanna Be Like You".

Ukratko svi Biliji, njih pet, baš kao i pet kontrabasa što se videše (šta smotra kontra­basova?) behu sasvim uredno na mestu iz koga nema pomaka.
Kako li su Living End, Demented Are Go i slični došli do šire raje? Pitanje je sad!