Pozdrav Azri. To je mislim upriličeno onog trenutka kada je Branimir Džoni Štulić, rekao da mu je svega preko glave, te da će se od tog momenta baviti nogmetom i pisanjem. I to bi trebalo da ostane tako. Nažalost, neke stvari ne mogu da se ne dogode, posebno kada promaja počne da duva kroz džepove. Lajner je 2001. godine bio inicijator ovog projekta, da ne kažem tribjut benda, bendu kome je svojevremeno bio kičma i to kakava.
Sve se to lepo može čuti na jednom od pet naj­boljih koncertnih albuma is SFRJ perioda. Taj album nosi naziv "Ravno do dna", tek da se zna. Od tada je prošlo iha-ha vremena, na žalost neke teme i opservacije Štuličeve su i dan danas više nego aktuelne. To samo po­kazuje da četvrt veka, pa i neki kusur ništa ne mora da znači. A možda i mora, jer je taman stasala generacija koja je slušala o veličini benda koji se borio protiv ljudske gluposti. E sada je došlo vreme i da ih oni vide na delu. Tu se odlično snašao Lajner i ponudio svoj tribjut bend razdraganoj masi, čak dve večeri zaredom u prepunom Domu omladine.
Uopšte nisam imao nameru da pri­sustvujem ovom dešavanju, ali s ob­zirom da je zvuk iz sale dolazio do sprata gde smo mi, pa, ispisnici Az­rine muzike sedeli i uživali, što u po­gledu, što u tekučinama koje su nam donošene, rešismo da se spustimo dva sprata niže (ravno do dna?), te da proverimo da li je Pozdrav Azri po ideji pandan Krugu (EKV tribjut tako­đe sastavljen od bivših članova tog benda.) I da, jeste! Pozdrav Azri uz Lajnera i Hrnjaka sadrži još neke interpretatore Azrinih, da ne kažem Džonijevih kompo­zicija. Ovde prisutni muzikanti, sviraju bolje nego što je sama Azra ikada svirala, podgre­javajući novotalsni (mada je Azra više težila rhythm & bluesu) duh, koji se nikada neće ponoviti. Verovatno i ne treba vreme je drugačije, brzo promenljivo.
Možda i nije, sudeći po rekaci­jama ljudi na "Pametne i knjiš­ke ljude", "Kurvine sinove" i gle­dajući njihovo divlje skakanje pri taktovima s kojim je zapo­čela "3N". A, neko sa bine reče Džoni mi te volimo! Joj. Dovo­ljno da se čoveku prevrne sto­mak, na svu sreću nisam popio toliko piva, inače bi se s balko­na izbljuvao po onima na bini. Verujem da bih dobacio. No, to je već moj problem, posetioci su uživali, oni vole te pesme, baš kao i ja, ali ovaj pristup Azrinoj zaostavštini se ne da opravdati. I nekada davno Filigrani su imali više šlifa, a ova postava sa bine iz Doma omladine može da dobije samo jedan epitet, koji glasi: PA­RAZITI, lešinari su za njih mila majka.
Uz osvedočenu Džonijevu tvrdoglavost apropo ikakve koncertne aktivnosti, ostaju mi ploče i CD reizdanja. Samo tako ću moći da se setim nekih vremena i da uputim svoj pozdrav Azri...