Ha, ispostavilo se tačnim ono pravilo koje glasi da ovde publika reaguje u stilu: vid'o je­dnom ne moram i sledeći put. Tačno tako, ako su Bambi Molesters pri svom prvom do­lasku u Beograd, svirali u SKC-u pred oko 800 posetilaca, već drugi koncert je doneo opadanje publike, ali je i tada brojka bila sa­svim pristojna (oko 450) i nedostižna za ne­ke ovdašnje "virtuelne zvezde" (čitaj E-Play itd.). Treći (ne i srećan) put u Beogradu, koncert ovog odličnog ali uskoprofilisanog benda ispratilo je maksimum 200 posetilaca (što je opet više od 80 pro­datih karata već pomenutih "zvezda" u daleko večoj sali isto veče.).
Ali to je već neka druga priča o kojoj u budućnosti itekako treba povesti računa.
Početak celokupnog događaja je pripao zagrebačkom dvojcu pod imenom The Revolts, a u zagradi je pisalo (Mommys little monsters, nema neke preterane veze sa istoimenom pes­mom Social Distortion-a). Dečki, komada dva, kao što već na­pisah, nisu ili su tek izašli iz puberteta, šta ja znam, nisam brojao bubuljice istim, funkcionišu po lo-fi principu, koji je kod ovdašnje publike najpoznatiji po izvikanim The White Stripes. Baš kao i "beloprugaši", The Revolts, vrlo pošteno vode raču­na o rock nasleđu i iz već poznatih klasičnih formi grade svoje kratke i eksplozivne komade. Gitarista je očigledno sve zaje­dno sa tehničkim pomagalima (kojima se uzgred odlično slu­ži), tokom svog sviranja odao počast onom mrtvom crnom gi­taristi i onom drugom koji je to sve pokrao od Michael J. Fox-a (mislim dakako na onog mrtvog crnog i Chuck Berry-a). Bilo je tu lepih rifova, još uvek ne-artikulisanog vokalnog ispoljavanja tinejdžerskog stresa i čvrstog pa (90%), stabilnog ritma. Aplauzi nisu bili proizvod kurtoazije. The Revolts su za prvi put ostavili sasvim dobar utisak.
Eichman Family su sada se već može reči "stari" poznanici BG publike (ovo im je bio treći put u glavnome nam gradu za svega pet meseci, a četvrti je usledio već sutradan u StripTripu). Imaju drugove muzičare koji ih podržavaju (to je ta kolegijalnost) i već se može nazreti i njihova publika, ne mnogo­bro­jna ali odana. Oni i dalje tresu svoj garage-rockabilly sa povremenim punk primesima, silaze među publiku i trude se da naprave što bolju atmosferu. Funkcionišu kao bend, jednostavno rečeno.
I drago mi je zbog njih, ali ja i dalje ne mogu da se otmem utisku da njima nešto debelo fali. Možda pesme? Uglavnom Eichman family nisu jedna od onih bendova čiji ću CD slušati kod kuće, ali za koncertni događaj (pogotovo u paketu ili na grupnjaku) su sa­svim dobrodošli.
The Bambi Molesters. Da, the Bambi Mole­sters, stabilna, itekako usvirana ekipa, sve zajedno sa standarnim zebra-print podlo­gom po kojoj nesputano gaze tokom svog nastupa. Sam surf zvuk je neodoljivo pri­vlačan. Ta "clean" gitara, ima neku feno­menalnu moč. Ta, uvek je lepo čuti melo­diju koja vodi ka igri. Opet, surf zvuk nakon petnaest minuta velikoj večini može postati vrlo dosadan. Sudeći po reakcijama publi­ke, večina prisutnih je odobravala vrsnu ve­štinu muziciranja četvroke koja se nalazila na bini. Talasi kao podrška (bilo bi lepo videti ih) su izostali, ipak nije ovo stadion, jel'te?
Baš kao i pre neku godinu jedina pesma koja je imala i vokalni dodatak, na pevanje mi­slim bila je "California Sun". Da, je postojao ikakav zrak sunca tog dana u kišnom Be­ogradu, verujem da bi više ljudi došlo da prisustvuje koncertu ovog odličnog surf benda. The Bambi Molesters su svojim krajnje profesionalnim pristupom koncertu, kroz odli­čan zvuk i razigrane melodije upriličili ljudima još jedno prijatno veče, i to je ono što je makar meni bilo potrebno nakon odvratnog dana. A za dasku još nisam spreman... mo­žda sledeći put.