Iako su bile najavljene dve predgrupe, be­nd Johnny Wintera je izašao na binu već oko 21:15 odnosno po završetku nastupa prvog benda te večeri. Kasnije se isposta­vilo da je druga predgrupa ipak nastupila, ali posle Wintera?!
Svirka je krenula bez samog Johnny-ja na bini (isti slučaj i na prošlogodišnjem nas­tupu u Sava Centru), pa je prva instrume­ntalna numera služila samo kao zagreva­nje Winterovih iskusnih muzičara u posta­vi: Paul Nelson - gitara (njegov mini al­bum u CD formatu se prodavao na štandu sa ostatkom robe), Scott Spray - bas gitara i harizmatični bubnjar Vito Luizzi koji je u par navrata tokom koncerta otpevao nekoliko numera kao glavni vokal, bojom glasa podsećajući na samog Wintera iz rane faze! Na samom završetku instrumentala na bini se pojavio i sam Johnny "udobno" se smešta­jući u stolicu postavljenu na sredini bine. Hirurška intervencija zamene kuka (nadam se da imam valjanu informaciju?!) a i ko zna koja količina kojih sve supstanci u kojim količinama u kom protoku vremena i crnih rupa, vidno je ostavila trag na glavnog akte­ra večeri, tako da svi koji su došli da isprate ovu legendu (živu! - koliko sam samo puta u poslednjih petnaestak godina čuo da je pokojni?!), mogu da budu zadovoljni što je čovek uopšte pred njima.

Kad se "udobno" smestio i roadie mu do­neo (onu ružnu - "malo veslo") gitaru, ve­selje je konačno moglo da počne. Iako se nije puno pomerao (a kako i bi), iskusni lisac je provozao prisutne kroz razne obli­ke Bluesa (više Boogiea i Rock-N-Rolla na radost dole potpisanog!) bez da je us­peo da udavi. Inače vremanski krat­ka mi­nutaža za Blues muzičke nastupe (oko sat i 15 minuta) mu i nije dala mo­gućnost da posetiocima stegne kravatu. Sam zvuk je bio neuporedivo prljaviji i glasniji u odno­su na prošlogodišnji nastup, a prostor prihvatljiviji za ovakvu vrstu svir­ke. Prošlog ok­tobra sedenje u Sava Centru, ovde stajanje i dim, pa ko šta više voli. Sa­ma Winterova izvedba je bila tehnički malo slabija ali je jačina zvuka i opšta atmosfera uspela da po­krije i po koju frljoku koju je uspevao da napravi, ali ko može da bude nezadovoljan ka­da je uigrana ekipa, koja ga je i onomad pratila, a i cela zvučna slika bila na sasvim za­vidom nivou.

Ovog puta su izostali neki njegovi veoma kopirani gitarski fazoni (ah.., te godine či­ne svoje - itekako bako!) ali je Johnny po­znatim povicima tipa: YEAH!, uspeo da od­rži atmosferu i dobru reakciju publike te je za finiš nastupa lukavo ostavio pozna­tije numere. Prva beše "Red House" (jedna od samo dve numere sporijeg tempa te ve­če­ri) na koju se odlično nadovezala pumpa­juća "Bony Moronie". Obično kad se dogo­di kulminacija svirke - tu se i završetak već sam od sebe nameće. Uz veoma dobru za­vr­šnicu i "It,s All Over Now", razdragana publika je na kratko bila prinuđena da aplau­zima vrati band na binu. Za bis su ovog puta ostavljene "Mojo Boogie" (ili se pesma zo­ve "Mojo Blues" - nisam siguran) i naravno legendarna obrada Dylanove "Highway 61" u kojoj se mogao čuti i pasaž iz "Third From The Sun" na opšte oduševljenje mnogih pri­sutnih (a bilo je i onih medijski poznatih). Na kraju kao i obično, procedura klanja­nja, pozdravljanja i zahvaljivanja, pa do nekog idućeg viđenja...
Naravno, kad neko iza sebe ima 40 i kusur godina aktivne karijere, očekuju se mnoge dobre numere iz raznih perioda stvaralaštva, ali bi tada ovakvi nastupi morali trajati u ne­dogled. Ipak, bolje je ovako. Strasno i glasno - kratko i slatko. Važno je da je Johnny još uvek Still Alive And Well...