Preživeti petnaest godina na domaćoj rock sceni uopšte nije stvar za potcenjivanje. Ako se tome doda i činjenica i da je be­nd sve vreme ostao svoj, onda je to poduhvat vredan divljenja. Međutim, kako svaka priča ima tri kraja, tako i ovaj poduhvat Concrete Wormsa ima isti epilog. Za petnaest godina, mnogi manje talentovani, kako u sviračkom tako i u kompozitorskom smislu su nešto uradili (šta nebitno je, ali su se makli od nul­te tačke). Uprkos svom svom kvalitetu i uprkos nespornom uvažavanju kolega Concrete Worms su ostali u undegroundu. Tužno je videti da na proslavi petnaestogodišnjice benda, koji bi trebao da bude drag svakome ko ima interes da ga muzika pomeri (metal, punk, hc, garage, hard-rock), nema publike. Pedesetak prisutnih (veći­nom kolege po instrumentima) nisu kritična masa koja može učiniti nešto. Isto tako mo­je čuđenje može biti još veće, jer su kao specijalni gosti nastupili uvek (možda isuviše brzi) rado viđeni S.U.S. i bend koji se ozbiljno nameće The Bite.
Ovako ostaje da će Concrete Worms, baš kao i njihovi spe­cijalni gosti zauvek ostati u du­bokom undergroundu, a to na žalost na ovim podnebljima ne donosi ništa, osim lične satis­fakcije, koja je onim pravover­nim i najvažnijima, ali kao što svi znamo od toga se ne živi, već od finansijskog novca.
No, da se ja manem ćorava posla i da napišem neki redak o proslavi na kojoj su bili svi dobronamerni ljudi. I da napomenem da se uz kupljenu kartu (ne skupu) delio i poslednji EP Concrete Worms-a, snimljen uživo letos na "Ga­rage Fire" festivalu, što je predstavljalo sasvim dobar potez.
Za početak proslave bili su zaduženi The Bite, petorka predvođena pevačicom Un­om, čiji je soul-glas bio u sasvim dobroj korelaciji sa gruvanjem koje momci (poz­nati iz drugih bendova) prave. The Bite sviraju žestoko, Una se punim plućima bori da se bude glasnija od njih. I to radi, i to zvuči opasno dobro. Kroz poprilično hard kanonadu provlače se i sjajni "wah­wah"-irani pasaži. Celokupna svirka je čv­rsta i gusta i ono što najviše može da ob­raduje: svirka je SIGURNA!
Sasvim dobro predstavljanje benda, ovom malom krugu ljudi.
S.U.S, punk-roll trojka, već mnogoputa pominjana na ovim stra­nicama je bila malo tiša od The Bite, ali neuporedivo brža. I ta brzina je možda uticala na to da se atak u njihovim pesmama ove večeri izgubio. Možda u plamenu koji se na trenutak pojavio na činelama. To ne znači da su S.U.S. bili loši, daleko od toga, to je bend koji zna šta hoće i koji to radi tvrdoglavo uporno, što je za svaku pohvalu, samo treba povesti računa o zvuku koji dolazi sa bine. U slučaju sa S.U.S.-a uvek možete biti sigurni da ćete dobiti vrlo dobru punk-roll porciju na srpskom jeziku sa par ob­rada ("Denim Demon" je izazvala oduševljenje i izlazak pojedi­naca na binu). O ovoga puta su i obradovali domaćine sa šam­panjcem kome se izgleda čep zainatio te je jedan od troje slav­ljenika imao poprilično muke da natera napitak iz boce da poteče. I poteklo je još ne­koliko pesama iz S.U.S. repertoara i uprkos kvalitetu istih, čini mi se da i ovaj bend ide koracima Concrete Wormsa. Malo je ovo tržište (tržište?) da bi se zanavek ostalo u und­ergroundu, iskorak, normalno pravilan je itekako bitan.
Slavljenici se nisu uopšte obazirali na broj prisutnih (krajne pro­fesionalno i za svaku pohvalu), već je trojka: Dragan (gitara, glas), Dragana (bas,glas) i "Sveti Ilija gromovnik" (bubanj), od­mah svima stavila do znanja da nema nameru da se preda ili smanji svoj sonični punk-roll doživljaj. "You Can Go Now" za sam početak. Upravo tako, kome je glasno, neka se okrene i slobodno pođe kući. Ovde je bila proslava nesputanog duha rock'n'rolla. Najubojitiji do tada Concrete Worms su sa neviđe­nom silinom demonstrirali poznavanje suštine onoga što čini rock'n'roll, a to je uzbuđenje pri slušanju. CW to bez ikakvog problema mogu to da prozvedu. Reske, a dovoljno masne gita­re, bas koji tutnji i klizi kroz prelaze ili zvuk bubnja koji se može uporediti sa grmljavinom dostojnom Tora, samo su neka od njihovih oružja. Drugo je zadovoljstvo koje se vidi na licu supružnika dok sviraju. Ilija je ionako uvek zadovoljan, kada sedne za bubanj. "Million Reasons", "Freaking", "Bad Luck Anthems", "Hooligans On The Street", dragi gost Aca Hitman (čovek koji je prvi zvanično objavio neki njihov snimak, davno beše) je izašap na binu. Standardni na žalost ne opšte poznat hit "Refu­se To Lose" pa vrlo dobro umuvana i izvedena "Jackson", od Cash-a, Johnny-a naravno.
Nekoliko starih i uvek rado svirana obrada Head/Girl pesme "Emergency" koju je ot­pevao specijalni gost Jimmy Triple B, te još tri pesme i Misfits cover "London Dun­geon", opasno otpevan od stane vokala iz benda hang i za kraj raskalašna "One Mo­re Mile To Go".
Pedesetak ljudi koji su bili prisutni su se pristojno oznojili, odobravajući ovom ben­du svaki ton koji su odsvirali. Bend je bez ikakvog prenemaganja na pruženu podr­šku uzvratio rasturajućom svirkom. Svi sre­ćni i zadovoljni, ali vreme je da se "Bad Luck Anthems" dignu na neki viši nivo. Ili je možda sreća za ovaj bend nekoliko stotina milja dalje odavde. Concrete Worms su sre­ću sasvim sigurno zaslužili! I neka se zna "They dont give a fuck since 1994", pa vi vidite gde ste sve ovo vreme...