Koristeći svoje slobodno vreme između mnogobrojnih koncertnih obaveza po Americi (u proseku 200 konce­rata godišnje) i priprema za izlazak signature modela konrabasa Đorđe Stijepović uvek kada dođe u Srbiju koristi vreme za koncerte svog ovdašnjeg (nadam se uskoro i internacionalnog) benda Atomic Sunset.
Sama ideja Đorđa Stijepovića o sučeljavanju dva ben­da različitog profila, sa američke (dakle njegove nove) tačke gledišta je sasvim prihvatljiva. I komercijalno op­ravdana. I zdravorazumska. Uprkos dobroj volji i želji da se pokaže kako je tanka linija između modernih pu­nk stremljenja i modernog rockabilly-a, to na ovim pro­storima ništa ne znači. Ta sučeljavanja na ko zna koji način uspevaju samo na vese­ljima narodnim, tipa: Beer Fest (Zaječarska gitarijada odavno nije to).
Tako da su uvek dobri, razigrani & usvi­rani Tea Break svirali pred jedva nešto više od 30 posetilaca. Rockabilly deo publike se domunđavao u hodniku.
Šteta, čuli bi i videli bend koji sasvim suvereno vlada, pesmama, balansom instrumenata i nastupom.
Iako njihov "preamerikanizovani" tip pu­nk-rocka može nekome da ide na blagi bol u predelu prepona, Tea Break sve dobro rade i evidentno je da su prerasli ove prostore, ali na žalost do drugih još ne mogu da stignu. Bilo kako bilo i kada skrimuju i kada punkrockuju Tea Break su čvr­st, siguran i profesionalan bend, što da se ne lažemo mnogi nisu. Maloprepomenutih tridesetak ljudi ih je ispratilo zasluženim aplauzom. Tako i treba. I nakon njih desilo se pravo vreme za jedan beer break!
A, Atomic Sunset se ovoga puta predstavio auditorijumu (koji je tog trenutka brojao nešto preko 70-ak ljudi) u novoj postavi: Đorđe (ko­ntrabas, glas), Alek (bubanj) i Zafa (gitara). Samo Zafino prisustvo i način sviranja, doneli su Atomic Sunsetu (bar na ovom nastupu), "hard" prizvuk koji im je itekako bio potreban u prethodnoj inkarnaciji, kada se već toliko insi­stiralo na savremenosti. Sama svirka i dalje ostaje u osnovi rockabilly, ali je ove večeri to išlo do neslučenih širina.
Sam bend i nije imao nešto mnogo proba pre ovog koncerta, ali "radni staž" ili "pređena kilometraža" aktera ovog trija je doprinela da se to ne oseti uopšte.
Sam Đorđe (koloritno obučen po svim ame­ričkim propisima) je mnogo napredo­vao kao pevač, o "slap"-ovanju kontrabasa izlišno je pisati. Alek mu je oduvek bio pouzdan partner kao član ritam sekcije. I bilo je čujno to razumevanje između njih dvojice, bez obzira da li se radilo o kom­pleksnijim komadima ili klasičnim rokaj­bili veselicama. Zafa sa treće strane je verovatno jedva dočekao priliku da za promenu odsvira neki novi repertoar. I bila je vidljiva sreća na njegovom licu kada su "masno" odsvirali neke komade.
Vrlo važno je i to da njihove pesme (od kojih su jednu već obradili neki francuski rokajbilisti), zvuče jednako dobro kao i neki komadi iz praskzorja pravca. Ima tu znanja, koje se pri­lagodilo datom trenutku ovog dvadesetprvog veka. Ovom triju je bilo svejedno sa kojim su se izazovima susretali u toku ovog koncerta: da li biti brži od Social Distortiona u "Ring Of Fire", razigraniji od The Clash u odličnoj obradi "Train In Vain", luđi od Iggy Pop-ove verzije "Shakin' All Over" ili veći rokajbilisti od Stray Cats-a u "Blast Off", možda čak i teži od nu-metalera u vlastitoj "Hot Rods & Pin Ups", tek Atomic Sunset su svoj set odvozali nadahnuto i krajnje respektabilno. Osmeh viđen na njihovim licima nakon svirke je govorio sve, osmeh na licima publike takođe. Dobar je to vajb, taj nu-hot rodded rockabilly. Samo neka gume gore!