Beše ovo dan za promociju drugog albuma beograd­skog garaž-rock trija Šmajser. Beše I nedelja, tradi­cionalno odvratan dan za bilo kakav izlazak. Na moju sreću Barcelona nije igrala to veče, te sam se mirno mogao uputiti ka Living Room-u SKC-a i susresti se sa očekivanim programom.
Sada su u priču bila uvučena i mlada, ali po zvuku iskusna sabraća Machine Gun. Mom­ci, trio takođe, od po jedno devetnaest godina su svoje "ljutite" pesme provozali kroz garažni pristup. Bilo je dobro, dovoljno ogoljeno i na srpskom, za promenu. Lepo, napisah ja malopre sabraća. Tek kasnije sam saznao da je gitarista čiji me je stil podsetio u dovoljnoj meri na Antona, Canetov sin. Lepo. Jedino što nije lepo je to što se vidi koliko je godina prošlo, ali ide život dalje i neka ide uz ovakve nade…
Kod Šmajsera nema dileme, bend radi na jedan način i od njega ne odstupa ni za inč, pedalj, centimeter. Vicko, je tokom godina, želeo da ostane samo svoj, da bude nalik njegovim herojima Thundersu i Richardsu. Vicko tako svira: prljavo i ja­ko i vrlo glasno. Na koncertima Šmajsera, ne treba ozvučavati gitaru, njena glasnoća sa pojačala ima onaj poznati i priznati "spinal tap" jedanaesti podeok. Uz sve to ide i ritam sekcija Vlada i Filip i to čini tu šarmantnu celinu kojima je "Prvi i posle­dnji", u stvari drugi album, iznikao na proteklim svirkama. Nove pesme, nastavljaju tamo gde su "Crv", "Otrov" i ostale stali.
Prošavši kroz sve nove (neke pozna­te sa prethodnih nastupa), Šmajser su svoj jednosatni nastup završili sa ubitačnim trilingom u kome su se našli "Crni flomaster", "Rumblin' Rose" te sa Fi­lipove strane otpevana "Rockin' In A Free World". Uz još jedno hvala publici, zvuk je utihnuo, a pedesetak posetilaca (što je realnost i od toga ne može biti pomaka) je sasvim sigurno za­dovoljno otišlo svojim toplim domovima, noseći u rukama (džepovima, kako god) svoju ulaznicu: novi Šmajserov CD. Sa­mo kada bi ih se 007 dohvatio, kakvi bi to bili kuršumi...