Neobjašnjiv i krajnje neočekivan zaokret u karijeri - dogodio se u slučaju Kip Wingera. Pred sobom imamo potpuno nov (so­lo) album i četrnaest pesama. Kakvih? Toliko neočekivanih da se nalaze duboko u raspetom prostoru, od pop varijacija koje se transponuju u ozbiljne orkestarske role sa kompletnom gudačkom sekcijom (kao u slučaju finiša i numere Ghosts) pa sve do svedenih akustičnih miljea nalik onom, dru­gom rednom na disku - Runaway. Album je zaista toliko čudan (usporeniji od sporog, najpreciznije) da vas ni odlazak u Californiu neće izbaviti iz kontrolisane, uspavljujuće hipnoze. Pored toga, mada će vam ovo zazvučati apsolutno neverovatno, neki vokalni delovi deluju odpevani na mišiće i na samoj granici bolne izdržljivosti, tako da se ovda­šnji pandan tome, može pronaći u liku i delu Kikija Lesandrića i njegovih ranih radova, ali, Boga mi, i novijih. Kip Winger je (nekada bio) sjajan pevač i tekstopisac (danas, na ovom ostvarenju se pojavljuje i u ulozi basiste, gitariste i klavijaturiste), ali, ni on nije vi­še, nažalost, ono što je nekada, svakako bio. Onog specifičnog rok sazvučja koje je nje­gov matični sastav nesebično darovao publici - na ostvarenju From the moon to the sun - više nema, ni u tragovima. Ovo je potpuno nov, drugačije postavljen zvuk i pevanje, pri­lagođeno širokom slušalačkom auditorijumu sa ustupcima na kvadrat, kojem, opet, ne­kadašnje duge kose, kožne jakne i nitne, više nisu ni malo bitne.
Uprkos svemu, From the mon to the sun jeste prijatan i neopterećujući, gotovo AOR al­bum, čoveka koji je umeo mnogo bolje i energičnije!