Koliko me memorija pamćenja služi poslednji album ovog be­nda na koji sam obratio pažnju bio je "Head First" pre, pa ima jedan kvoter veka od tada. Uz dužno poštovanje prema njiho­vom imenu i svemu što su uradili sa David (kako lepo ime) By­ron-om, od tih ranih osamdesetih uopšte me nisu interesovali (rasporodaja slave je ipak rasprodaja), do trenutka današnjeg. Mick Box je krajnje suptilno izašao iz svoje ku­tije, oslušnuo šta se dešava u svetu muzike i primenio današnja iskustva na svoje kraj­nje dragoceno i...
Začuđujuće krajnje. Uvodna ujedno i naslovna numera novog albuma Uriah Heep-a, počinje kao tuča koju su nekada pravili u tandemu Steve Vai i Billy Sheehan, a onda se kvalitetnom gruvanju dodaju klasično obojene UH klavijature i vokal provučen kroz ko zna šta koji peva "Wake Up Sleeper". Zaista posle ovakvog uvoda, jasno je da spavanja ne može biti, vreme je za razbuditi se, što su UH i uradili na krajnje briljantan način. Već sledeća pesma "Overload" nudi prepoznatljiv UH pejsaž sa krajnje upečatljivim zvukom klavijatura, koji je Phil Lanzon, očito pozajmio od neprevaziđenog Ken Hensley-a. A tek gitarski rad, pa mogu slobodno napisati da Mick Box nikada nije tretirao (ne znam šta se dešavalo u proteklom kvoteru) gitaru kao sada, a kako tek gazi wah i još svašta nešto iz malih kutijica, eh. Moderno, sa dobrim zvukom i sa mnogo više ispucavanja nego ranije. A već ustaljeni Bernie Shaw, peva kao zmaj, njegove deonice teku bez ikakvog naprezanja (doduše na momente liči na onog što ima ime kao jedan ženski odevni predmet a preziva se Dickinson), što samo po sebi nije loše, jer iskusni Shaw ne traži neke nedostupne frekvencije.
Trevor Bolder, kako taj baja svira bas, e to je ono, za šta treba ubiti... čvrst, dinamičan i nadasve siguran, a još u paru sa sjajnim i funkcionalnim Russel Gilbrock-om, čini izuzetnu ritam sekciju, koja hvata i prati na pravi način sva dešavanja (a ima ih mnogo kroz razne gradacije i epske i progresivne) na ovom albumu. "Light Of Thousand Stars" i "Book Of Lies" su klasični hard-rock hitovi, za koje bi mnogi današnji melodični bendovi dali i sedmicu na lotou samo da tako nešto mogu da napišu. Uriah Heep to rade sa lakoćom, pa dovraga oni su to i smislili. Jedina pesma od jedanaest koliko ih ima na ovom CD-u, koja pripada prošlim vremenima po načinu komponovanja i izvedbe je "Heavens Rain", što samo može izazvati nostalgiju i izvlačenje starih UH ploča sa polica... pa onda sledi obnavljanje hard-rock azbuke.
Odavno me nijedna ploča nije obradovala ovoliko. Lepo je znati da ljudi i dans mogu da naprave ovakve ploče koje su u skladu sa vremenom i u sukobu sa patetikom koju nostalgija može da probudi. Vrlo dobra hard-rock ploča jer očigledno MATORCI znaju kako, e vala jesu lavovi i stare dostojanstveno...a to treba znati.