Odavno mi se nije desilo da pri preslušavanju nekog CD-a, tri puta ponavljam pritisak na "play" dugme. Ne iz mazohističke želje da budem odvratan i čujem svaki detalj koji me nervira, već iz čiste i proste želje da sebi omogućim još jedan dobar zvučni udar. Da, The Dogz su me doveli upravo do tog čina, "play"-a do iznemoglosti.
Obogaćeni novim vokalom (sada je u postavi pevačica Mary Jane) i dosledni svojoj ideji zacrtanoj na debi albumu nekadašnji The Mighty Dogz, sada The Dogz, za svojih 33 mi­nuta materijala kroz jedanaest pesama rockaju iz sve snage. Jedna gitara počevši do uvodne "Monster Show" trese sve vreme, druga "prži", a ritam sekcija tutnji od početka do kraja u psihodelično furioznoj "Shit Happens". Na sve to treba dodati i pomalo pro­mukli, opori i perverzni vokal odlične Mary Jane dobijate krajnje ozbiljan R'n'R bend sa velikim R na počeku.
Sve je to vrlo dobro uobličio Komandant Adam uz pomoć samog sastava i sastavio al­bum koji bez ikakvog problema može da se nosi sa inostranim bendovima sličnog pro­fila.
Prostodušni rock'n'roll znan iz svih dobrih šablona, ukršten sa punk žestinom i na mo­mente The Bellyreys atmosferom nosi sve pred sobom (predsobljem i ostalim pokuć­stvom), jer sporih pesama ovde, na svu sreću nema. A od onih krajnje normalnio brzih treba izdvojiti "Fire", "Revolution" i "Silver Screen", a verujte ni ostatak materijala nije ni slučajno za potcenjivanje. Jedini problem sa kojim The Dogz mogu da se susretnu je korišćenje engleskog jezika i nemogućnost promocije ovakvog zvuka, ali to već otvara neka druga pitanja... ono najvažnije je da je "Let It Burn" jedan bombastičan i lako za­paljiv album, a to je autorima i bila ideja vodilja. Neka gore svi ostali...