Pomalo neočkivano, ali Nashville Pussy su po prvi put od ob­javljivanja debi albuma "Let Them Eat Pussy" usporili svoj pri­lično razarajući tempo. No, da ne bi bilo zabune ova fantasti­čna četvorka i dalje gazi u punoj snazi.
Nadasve čuveno AC/DC (uvek prisutna prva socijacija) truptanje se čuje iz svake pes­me. Kao što je i očekivano ima tu adrenalina na izvoz. Blaine Cartwright uostalom vrišti kao da mu je neko stao na žulj u baru prepunom dima i srče. Međutim, po prvi put (baš kao i Supersuckers) celokupna zvučna slika se više oslanja na klasične rock postulate proistekle iz sedamdesetih godina (prošlog veka), a tome je znalački prilagođena i pro­dukcija, baš kao i po prvi put ženski prateći vokali koji zvuče ženski a ne kao "gang" gru­pacija.
Tekstualno Nashville Pussy ne odustaju od svojih davno zacrtanih ideja, što se uostalom i vidi iz samih naslova pesama: "Drunk Drivin' Man", "I'm So High", "Dead Man Can't Get Drunk" te "Give Me A Hit Before I Go", da pomenem samo neke. Uobičajena jednostavna i funkcionalna gitarska svirka u kojoj briljira diva znana kao Ruyter Suys oplemenjuje protorock ritmove koje iskusno zakivaju Jeremy Thompson i Karen Cuda čak i kada na momente skrenu u blues ili pak country vode.
Nema šta, Nashville Pussy sede čvr­sto u sedlu, ne hajući mnogo za razne muzičke vetrove koji oko njih duvaju. Ovaj bend je pobegao iz pakla, stigao do Texasa, a sa vožnjom koju nude idu sasvim sigurno i dalje na svom rock­'n'roll autoputu. Vrlo dobra vožnja, sa­mo nemojte zaboraviti da je sada doz­voljeno manje alkohola u krvi... Hm, znaju li Nashville Pussy za to pravilo?