Od 2000-te godine kada su započeli svoju karijeru The An­swer su došli do vrlo solidnih pozicija u kojima prednjači tren­utak u kome ne moraju nikome da se ulaguju već da sviraju ono što vole, bez obizra na aktuelno stanje na globalnoj muzi­čkoj sceni. Ovaj severno-Irski kvartet je odrastao na rocku, hard-rocku sedamdesetih i od toga mi za pedalj ne odstupa, što je vrlo dobro a po prezentovanom zvuku i nadasve zdravo. Uostalom, ni imena kao što su Whitesnake, Aerosmith, AC/DC, The Rolling Sto­nes ne greše nikada kada biraju svoju predgrupu. I to je upravo poenta drugog albuma The Answer-a. Na "Everyday Demons" nema nikakve greške, u pitanju je klasični rock, dovoljno distorziran da bi bio prijemčljiv i hm publici, a opet, pogotovo u sporijim,a dra­mskim komadima kao što su "Cry Out" i "Why'd You Change Your Mind" dovoljno radij­ski obojen i spreman za široku upotrebu.
Svirajući bazični rock, The Answer su samo izbacili one dobro poznate duže (dosadne po meni) delove iz pesama koje su njihovi uzori obilato koristili sr­edinom 70-ih godina i tako očistili pes­me od bespotrebnih izliva virtuoznosti. Severni Irci (skraćeno Svirci), delju bez pardona "Demon's Eyes" možda najvi­še vuče na AC/DC mada je sve blisko atmosferi koju su The Black Crowes pravili pre prelaska u hippie fazu. Cor­mac Neeson (vokal) je dovoljno upe­čatljiv pri upotrebi svog oružja, a na momente liči na Plant wannabea, ali to su samo momenti i ne smetaju ni malo, čak daju i dodatak tom retro-šarmu koji The Answer po­seduju. A, to je i dalje samo šmek, produkcija "Everyday Demons" albuma je prilago­đena 21. veku i tu nema zezanja.
Dobra, čak vrlo dobra rock ploča sa dovoljno masti i zaraznih sokova koji iz nje izlaze.
Odgovor na pitanje vredi li ovaj bend je kratak i jednostavan i glasi DA!