Pred Marilyn Mansonom je bio itekako lak zadatak. Bilo mu je potreno samo da napravi bolji album od prethodnog ništavnog i nepamtljivog (osim ako spotovi nisu merilo) "Eat Me, Drink Me". Isuviše lako, a kada je tako onda je rezultat prilično osre­dnji. MM i dalje bez stalnog benda (koji je očigledno na prva tri albuma imao veliki pod­sticaj i uticaj na same pesme) bez želje za nekim novim dokazivanjima isporučio je jed­nu sasvim prosečnu ploču, koja traje čitavih 72 minuta u svojih petnaest pesama. Mno­go vremena za malo uzbuđenja koja se svode na svega trećinu (možda malkice više) al­buma.
"Devour" koja uvodi u album bespotrebne dužine ima sasvim dovoljnu dozu "valjaju­će" dramatike po kojoj je Manson prepo­znatljiv i pred kraj pesme dolazi do orgaz­mičkog krešenda na koji se vrlo lako na­dovezuje "Pretty As A...", klasični MM re­bbell song. "Leave As A Scar" je još jedan u nizu odličnih tekstova koje autor cele uj­durme ume da napiše. Odličan tekst, baš kao i pesma plesnog ritma. "Four Rusted Horses" sadrži blues primese, koji MM ni­su strani i koje on uspešno ume da zama­skira, ali dosadu koja ova pesma proizvodi nije uspeo. "Arma-Goddamn-Motherfuckin-Geddon" je recept koji je uveden sa "The Beautiful People", ali ovde nedostaju gitare koje režu. Međutim i bez toga "AGMFG" iako prežvakana ima neodoljiv ritam i potencijal da bude hit. "Blank And White", sem zanimljive igre rečima, nema ništa što bi bilo vre­dno pomena, a već naredna epska balada na MM način "Running To the Edge Of The World" pokazuje skrivenu sklonost ka Aerosmith baladama. Jednostavno, tako je. Vrlo lako se da zamisliti orkestracija i da ju je prodao 'Smithima, oni bi imali hit velik skoro kao "I Don't Want To Miss A Thing", a možda sam ja poludeo i to čujem tako (ta nas­lušanost može i da zasmeta). I od tog momenta dosada počinje da preovladava (sa sve nekim čudnim zvucima usput) ovim albumom i traje sve do dvanaeste pesme "We're From America", te opet preuzima primat.
Uprkos svom talentu i pameti koji neosporno poseduje MM je očigledno siguran na svojim pozicijama i uljuljkan u tzv. ulogu sada već mainstream opasnosti. Nekoliko do­brih stihova i dalje odlično pevanje kao i dikcija, trud da se prožive tekstovi, kao i vrhun­ska produkcija nisu dovoljni da bi ovaj album stigao do visina koje su imali prva tri ko­mada potpisana imenom njegovim (ili to tada beše bend?). Vizuelni identitet, baš kao i dizajn pakovanja su i dalje na neprejebivom nivou, a uz to limitirano izdanje sadrži i bo­nus CD sa čak šest "alternativnih verzija" i jednim remiksom za "AGMFG".
Dovoljno za kupovinu, ali malo toga za pamćenje. "The High End Of Low" neće prome­niti ama baš ništa u MM karijeri, osim išćekivanja buduće "odlične" ploče, do koje se ne dolazi ako se albumi objavljuju na svake dve godine da bi bili samo povod za turneju. A možda sam ja namćor koji je očekivao još jedno remek-delo?