U išćekivanju sveže krvi u industrial/gothic/ - i ko zna šta još fazonu, mediji su se utrkivali u pohvalama upućenim na stra­nu Švedžanske petorke poznate kao Deathstars. Priznajem, u toku intervjua sa njima ove godine i na mene je prešao deo njihovog zanosa sa kojim su govorili o budućem trećem albumu. I taj osećaj je trajao sve do preslušavanja istog. Deathstars, uz svu pompu koja ih prati (nema boljih, šta li?), jednostavnim rečnikom ne uspevaju da naprave dobru ploču.
"Night Electric Night", vrvi od odavno čutih, prežva­kanih ideja i aranžmanskih rešenja. Whiplasher Bernandotte (vokal) i dalje ne može da se odluči da li će da bude "opasan" u stilu pevača Ramm­stein-a ili će svoj engleski da bazira na Clawfin­ger izgovoru. A, upravo tako osim njega zvuči i be­nd, to je ta neka srednja linija, solidna u svojoj iz­vedbi, a dozlaboga neubedljiva. Sve pesme poče­vši od uvodne "Chertograd" do zaključne "Opium" pate od nedostatka identiteta. Tu čak ni odlično isproducirane jake gitare ne mogu da daju neo­phodan drmo-tresački ugođaj, uvodne "dramske" orkestracije i pametno postavljeni prateći vokali se tu ne računaju.
Deathstars što je vrlo čudno, jer su privatno vrlo razdragana i duhovita petorka, na albu­mima pate od nedostatka ideja i to je glavni problem njihovog trećeg (srećnog? ne ni­kako) albuma. Nekim bendovima su šabloni itekako dozvoljeni, kod Deathstarsa su oni samo odraz kreativne nemoći. Elektrika je za ovaj album uzalud utrošena.