Moram da priznam da Velecrk odavno nisam slušao. Od beog­radskog koncerta 2005, dakle prošlo je četiri pune godine. Po­vremeno sučeljavanje sa njihovim zvukom na pojedinim klup­skim hm dešavanjima uvek je mamilo osmeh na lice, baš kao i dana kada je zahvaljujuči tur-menadžerici benda "Endgame" stigao u moj posed. Sam omot, kao što je i očekivano asocira ne bezkompromisni Megadeth, odnosno prilično osvešćene Mustaine poglede na svet i situaciju u kojoj se isti nalazi. Dakle, tu je klasika u pitanju, a tek muzika koja se čuje na "Endgame", e ona će tek postati klasika.
"Dialectic Chaos" je naziv instrumentala, kojim nova postava Mustaineovog benda, po­jačana odličnim, klasičnim HM gitarošom Chris Broderickom otvara ovaj album. I to ka­ko. Bez ikakvog pardona, sa smenjivanjem egzibicija na gitari, sa tutnjavom ritam sek­cije, sa neskrivenom željom da vas uvuče u vrtlog koji sledi. A vrtlog se zove "This Day We Fight". Pravi vrtlog, tempo je i dalje brz, ali ne onako pretenciozno skandinavski na­drkano, več znalački, baš kao što i priliči lideru ovog benda, a najbitnije je da melodija ni u kom slučaju nije zaboravljena, baš kao i refren koji se peva na prvu. Odavno, ali stvar­no odavno nisam čuo Mustaine-a, da je ovako napaljen. Isto tako, napaljeno,mislim, mu i zvuči i bend, a i produkcija koju je MegaDave potpisao u koprodukciji sa Andy Sne­apom. Za prvi singl je izabrana numera broj tri, a to je razoružavajuća "44 Minutes". Pri­gušeni demfovi koji se povremeno javljaju, daju neverovatnu dramatiku ionako dinamič­ki nabijenoj pesmi, a takva je i sledeća "1'320'".
Velecrk bez ikakvog pardona, odnosno Mu­staine da budemo pošteni, jer James Lo­me­nzo (bas, ex-White Lion), Shawn Dro­ver (bubanj) i pomenuti Broderick su samo njegovi vredni radni i nadahnuti po­magači, nude MAINSTREAM HM album. Zvuk kao i pesme na "Endgame" albumu su čista glo­rifikacija, čistog HM-a, sa obo­gaćenim a dovoljno sve­denim thrash priz­vukom. "Bodies" ima možda jedan od naj­boljih tonova bas gitare koji su se odavno mogli čuti u okviru žanra,a ima i onu neo­phodnu Velecrk rifažnu jednosta­vnost, koja ima vrlo veliku pomerajuču moč. Međuigra Mustainea i Brodericka kroz ar­hetipske HM solaže je dovedena do perfekcije. Ovo je školski primer kako HM gitaristi treba da sarađuju, a prosto je neverovatno koliko sve u pojedinim momentima vuče na neka nesnimljena rešenja Iron Maidena. Orkestarcija koja uz akustare uvodi u "The Ha­rdest Part Of Letting Go... Sealed With A Kiss" je van­vremenski dobra i prilagođena raz­radi pesme kakvu Mustaine odavno nije napisao, iako tu ima malo poigravanja sa sav­remenim tendencijama koje pojedini gothic-metal bendovi vole da koriste.
"Headcrush­er" je baš ono što i sam naziv pesme govori, a zak­ljučna "The Right To Go In­sane" je fe­nomenalan primer surove slonovske rifaže, koju je Metallica odavno zabo­ravila da snimi a Maideni nikad nisu bili ni skloni tom post-Sabba­thovskom stilu.
Da remiziramo, jer je to ponekad dovoljno i za odbranu titule MegaDejv i Velecrk su na­pravili FENOMENALAN album i osporili mnogim samoproklamovanim pretendentima pravo na titulu "NAJMETALSKIJEG" od svih "METALSKIH" bendova. Iskreno se nadam da ovo nije završna igra ili posled­nja partija koju MegaDejv ima da ponudi. Sudeći po potentnosti ovog albuma, a vi­dim i po prijemu, njegova napaljenost će biti još veča a samim tim i jača. Baš se čudno ponaša čovek koji je postao "born-again Christian", sa­mo neka bude makar ovako.
Amin!