Bon Jovi svojim jedanaestim studijskim albumom, nastavljaju gde su stali, putem kojim su očigledno želeli da krenu već na­kon debi albuma, ali tada nisu imali frenetično obožavanje i kredibilitet iza sebe. Dobro, možda im i sada neki ne daju taj kredibilitet, ali zanatska veština ovog kvarteta (basista Hugh McDonald tu samo figurira) je neosporna. "The Circle" baš kao i nekoliko prethodnih albuma nema više nikakvih dodirnih tačaka sa hard-rockom. U pitanju je klasična rock ploča koja naginje ka onome što bi JBJ hteo da bude: Springsteen. Iako, u tekstovim nije opor kao uzor mu, iako je to u muzici ispolirano više od uzora mu, to poređenje ne može a da se ne primeti. I Bon Jovi su i na ovoj ploči velemajstorski odradili sve što se od njih očekuje. Pesme su u prvom planu, a kroz njih se provlački instrumentalna (vrlo visoka) umešnost članova benda. Sve je podređeno lagodnom emitovanju i širokoj populaciji. I to ne treba nikoga da zabrinjava, to je zadatak koji ovaj kvartet vrlo lako ispunjava, a sad što se duša izgu­bila negde, to je već drugo, a možda i treće pitanje.